Како сазнати да ли сте потомак Дробњака?

Постоје три типа ДНК тестова, на основу дијела генома који се тестира, који се најчешће користе у генетичком родословљу приликом истраживања породичног поријекла, а то су:

• Тестови путем ипсилон хромозома (енгл. Y-DNA) који прате искључиво мушку линију предака. Овај се хромозом преноси са оца на сина, у готово неизмјењеној форми. За генетичко родословље је овакав вид тестова најзахвалнији јер се истим путем преносе презимена, славе, породична предања, лакше прате миграције становништва у прошлости, итд. Утврђивање поријекла по Y хромозому нам дакле, на научно прецизан и поуздан начин, показује директну линију мушких предака хиљадама година уназад, док је његов „недостатак“ у томе што је то тек један мали дио нашег укупног генетског насљеђа. Ови тестови се могу радити на 23, 37, 67, 111, а у задње вријеме, дубински тестови, са 700 или чак и свим постојећим маркерима. Јефтинији тестови до 37 маркера би били довољни да поуздано сазнате да ли сте потомак Дробњака или, на примјер, неког другог старохерцеговачког или староцрногорског племена. Ове тестове могу да раде само мушкарци.

• Тестови путем митохондријског ДНК (енгл. mtDNA) који прате мајчину линију предака, дакле ДНК који се преноси искључиво са мајке на њено дијете, било ћерку или сина, од којих опет само ћерка даље може пренијети овај геном. Ове тестове могу да раде и жене и мушкарци.

• Тестови опште генетике или тзв. аутосомални тестови, „отклањају“ недостатак тестова по Y-DNA односно mtDNA хромозому. Они утврђују преношење генетике по свим линијама насљеђивања и приказују њено процентуално учешће у нечијој укупној генетској слици.

Најважнији резултат за прва два типа теста се приказује у виду хаплогрупе, било мушке или женске, зависно од типа теста. Хаплогрупа (хг) представља одређену историјску популацију становништва са заједничким претком, и означава се комбинацијом великих слова и цифара. Мушке хаплогрупе су врло детаљне, са бројним и разгранатим подгрупама, од којих је свака подгрупа млађа у односу на претходну. Ако два тестирана мушкарца припадају истој хаплогрупи, врло је лако одредити колико је година прошло од како им се родио најмлађи заједнички предак (енгл. TMRCA, time to the most recent common ancestor). Са друге стране, женске хаплогрупе нису много разгранате, и обично се своде на ширу географску припадност која указује, на примјер, на континент. Важно је напоменути да хаплогрупе не указују ни на етничку припадност, ни на нацију или вјеру, него нам само помажу да прецизно пратимо миграције сродних популација људи које су се одвијале у одређеном историјском периоду.

Погледајмо сада примјер који показује колико је људи, предака по правој линији, учествовало у формирању наших гена у задњих, на примјер, 17-18 генерација. У првој генерацији прије нас, укупно 21 наших предака, њих двоје, наша мајка и отац, је учествовало у формирању наше генетике. У другој генерацији прије нас, укупно 21 + 22 наших предака, њих шесторо, наша мајка и отац и њихови родитељи, је учествовало у формирању наше генетике. У трећој генерацији прије нас, укупно 14-ро људи је учествовало у формирању наше генетике. Слиједећи овај примјер, кад би смо отишли нпр. 17 генерација уназад, односно око 500 година у прошлост, увидјели би да је и до неколико стотина хиљада људи, наших предака, могло да учествује у формирању наше генетике. Како се „иде све даље“ у прошлост, на крајевима многих од тих предачких грана ће се пронаћи исте особе, што указује на неки вид инцеста, али који „није грешан“ јер се одиграо давно у прошлости, тако да сама та чињеница значајно ограничава могући енормни раст укупног (теоретског) броја предака, који би практично био немогућ, јер би био неупоредиво бројнији од свих људи који су икада живјели на планети земљи. Слиједећи наведени примјер, анализа резултата тестова, како по мушкој тако и по мајчиној линији би указала на заједничку хаплогрупу (Y-DNA или mtDNA) коју дијелимо са свега 17 наших предака по директној правој/вертикалној линији, од њих неколико стотина хиљада... Са друге стране, аутосомални тестови не би имали никакве хг, него би обухватали географско поријекло свих наших предака, приказујући нам процентуалну заступљеност тих региона у нашој општој генетици.