Владика Дробњака Дионисије – у предању и у архивима

Управо владика Дробњака, представља још један сусрет сачуваног породичног предања и као често претпостављене, писано-историјске празнине. Разлози за то, на овим нашим подручјима, крећу се од свесно уништаване националне историје, њеног фалсификовања, заборава и немара, до оног да је наша историја још увек у туђим и често недоступним архивама.

Закључни проблем и изазов,  јесте мали број истраживача, непостојање систематског рада, средстава и односа према сопственој историји која треба да нам буде “храна”  и мудрост  будућности.

Прве помене о владици Дробњака имамо у предању које је забележио Андрија Лубурић, боравећи у  селу Пошћењу, где каже да је у време војводе Павла Абазовића, од истог рода био и један владика, коме име није могао дознати. Даље каже да је живео са сестром у утврђењу које је подигао на Косовим Главицама у Пошћењу, да је спремао велики рат са Турцима, и да се  несретним случајем набавивши барут за рат, барут запалио, ком приликом је настрадао у свом утврђењу заједно са сестром ( према предању звала се Јефимија).

Исаило Т. Томић у свом тексту “Биљешке из Дробњака”, за “Глас Црногорца”, из 1891. године, потврђује да је поп Јован Головић, о томе најбоље знао говорити, те у истом тексту слушајући предање од попа Јована, он бележи да је у Дробњаку, у селу Пошћењу, било развалина војводских кула и владичанског дома, а да је недалеко у кањону реке Комарнице био манастир који ниједан странац није походио, манастир Јеловица, па с тим претпоставља да му је у истом манастиру и била владичанска столица, #ако  ли није такве епископије постојало, онда је вероватно да су ови манастири били потчињени морачком манастиру#, а на главици “Бановина” покрај цркве налази се развалина владичанског двора.

Ово предање је истрајало дуже од три века и  у себи носило засигурно још више појединости, које су временом исчезавале, као и људи “памтише”, у овом случају свештеници из рода Головића, који су као наследни свештеници најбоље познавали и имали ревности да памте и чувају писмену и усмену историју. Такође Пошћењани, рођаци Головића, Вуковићи-Маслокапе, а све потомци Абазовића-Косовчића, били су традиционално калуђери у манастиру Јеловица, за који се вели, да је имало своју преписивачку школу, доста вредних књига и свештених одежди. Сам манастир је страдао до темеља 1718. године, о чему сведочи запис калуђера: “Ја, грешни Макарије, монах манастира Поддужи (манастир се налази између села Пошћења и Дужи), пишем ово писмо знајући да сјутрашње вече нећу дочекати”. Манастир је страдао као одмазда за убиство шехова из Бихаћа, који су намеравали да по Дробњаку шире ислам и дижу џамије и који су због тога похватани и сурово побацани у кањон Невидио од стране групе Дробњака. Данас, то је једини манастир у Дробњаку који није обновљен, а у чије се васкрснуће надамо у будућим временима.

Након два наведена предања која су забележили Лубурић и Томић, чије обрисе су испричали стари Пошћењани, крајем и почетком 20. века, сада ћемо се позабавити оним историјским Владиком Дробњака, где ћемо јасно уочити, значај оног што је остало у предању, при вечито паљеном и бунтовном племену Дробњака, наспрам оног, што је сачувано у архиву Котора, Херцег Новог, Задра, тако и у архиву саме Венеције, седишту млетачких дуждева, који су у два рата, Кандијском (1645-1669)  и Морејском (1684-1699), имајући политичког и економског интереса у ратовима са отоманском царевином, ангажовали за своје интересе побуњена херцеговачка, црногорска и брдска племена, жељна скупе слободе.

Историјски извори сачувани у наведеним архивама, откривају нам име владике Дробњака, Дионисија и његову снажну, политичку и ратничку активност на подручју Дробњака и шире, где је за свега непуне две године (1688-1689)  према архивским подацима, до свог трагичног страдања, оставља дубок и значајан траг идеје о коначном ослобођењу.

Млетачка Република је на својим територијама у Далмацији, вршила власт преко  својих врховних представника титулисаних као генералних провидура (provedadore = онај који види ствари, предвидитељ) , са седиштем у палати у Задру, док је у Котору, који је био средиште млетачке активности и сарадње са црногорским, херцеговачким и брдским племенима, власт у име Млетачке Републике, вршио ванредни провидур, подређен генералном провидуру Далмације  у Задру.

Сачувани подаци о владики Дионисију, заснивају на преписци између генералног провидура, ванредног провидура, и њиховог редовног извештавања сената Млетачке Републике, којима су редовно слали вести о дешавањима током морејског рата и сарадњи са наведеним племенима, као и из самих писама владике Дионисија, поменутима.

У  два велика рата (Кандијском и Морејском) поменута племена су ратовала као савезници и поданици османских власти, тако и против истих, признавајући и исказујући верност Републици Св. Марка, како би их она помогла у ослобођењу, док се сва ,,помоћ,, претежно сводила на недовољне количине барута, олова и двопека и симболичном даривању владика и племенских кнезова.

Прво питање, на које бисмо требали покушати дати коначан одговор, одакле владика Дробњака, када се зна да се почетком 17. века од херцеговачке Митрополије формирају две, Захумска са седиштем у Тврдошу и источно-херцеговачка са седиштем у Бијелом Пољу, а касније у Никшићу. Нигде се не помиње владика Дионисије, нити “дробњачка епископија”.

Из тог разлога се и било у недоумици, мада о тада често промењивој организацији српске православне цркве, како су већ захтевале хаотичне прилике и не би било тешко наслутити, да немамо података о неким архијерејима, као и да се за само годину дана после смрти владике Дионисија догађа велика сеоба Срба 1690. године, која је за собом оставила пустош, па и скрајнула име владике Дробњака, дубоко у архиве и траг у предању.

Међутим, архив у Задру доноси једну вест, како је епископ Зворника био и црквени старешина Дробњака, те је том приликом Дионисије, као млетачки пријатељ утицао на своје племенике да не пљачкају села око Задра, када их Турци буду тамо повели у поход. Овај архивски податак је дао велики одговор на његово место и епископско звање.

Да је то било време великих невоља и превирања, политичких игара великих сила над поробљеним народима, остало је као доказ истог и записано, да је патријарх Арсеније Чарнојевић, пореклом из Бајица 1689. године боравио у Никшићу, где су му стигле претње да ће бити заточен у Царираду, а где је и на њега од стране Аустријанаца вршен утицај да се клони сарадње са Млецима и приволи племена међу којима борави њима, јер ће бити сматран непријатељем. После убрзог повратка у Пећ, он и саветује племена да се приклоне, јер је офанзива Аустријанаца кроз Србију доживљавала успех, али убрзо и пропала у Македонији, што је и повукло велику сеобу ка Дунаву.

Међу зворничко-тузланским епископима и митрополитима нема података о владици Дробњака Дионисију, али ево наводимо део пописа истих, где лако уочавамо временске празнине:

• Митрополит Ананија (1674)

• Митрополит Герасим

• Митрополит Григорије (1767—1773)

Дакле, између митрополита Ананија (1674) , па све до митрополита Григорија, за 93 године, не постоје подаци о неком другом митрополиту или епископу, сем митрополиту Ананију, и то са годином 1674, која може означавати и почетак али и крај његовог столовања, док митрополит Герасим 1690. године са патријархом Арсенијем III прелази  у Угарску, а ако би се узело да је владика Дробњака страдао маја 1689, митрополит Герасим, би био тек  његов наследник. Тако да има основа да је владика Дробњака  могао бити архијерејем између митрополита Ананија и Герасима.

Овај податак из архива у Задру, датован  је 5. јануара 1689. године и вероватно ће само допунити тај списак  драгоценим податком.

Млеци га наводе у својим извештајима као “VESCOVO DI DROBGNACI”, што значи “епископ Дробњака”. Несумњиво да треба дати још понеки одговор, али засад можемо закључити да се у доба одлучујуће наде у помоћ Млетака, владика Дионисије, враћа у свој Дробњак, као фактор уједињења, снажнијег и јединственијег деловања,  где постоје две снажне струје, једна која је за Млетке и ослобођење, али и ризик од даљњих страдања и оне друге стране дробњачких кнезова, који су за мир са Турцима.

У том смислу Владика Дионисије који се у извештају млетачком сенату (од 5. маја 1689. год.) о његовој погибији, назива храбрим војником и да “нема код тих племена другог главара који је толико загрејан да служи интересима ваших екселенција”, увиђамо једног снажног и идејног епископа, који ће у свом кратком војевању постићи многа храбра дела.

Следећи архивске податке, примећујемо да је владика Дионисије увидео да се пружа повољна прилика, када и обавештава преко Гонема, ванредног провидура, “да је Београд освојен” (август 1688. од стране Аустријанаца)  и да је следствено томе да се сад појачају операције по Херцеговини. Гонем тада наводи да је ово обавештење примио од владике Дробњака усмено, пошто није могао писати, јер је смртоносно рањен од стране дробњачког кнеза Сима Мандића из Придворице. Владика је преживео рањавање, које је наведено као “смртно”.

И унутар самог Дробњака, одувек је било међусобних размирица и неслоге међу јачим племенским родовима.  Претпостављам, да је кнез Симо Мандић из Придворице могао бити или присталица мира са Турцима, или је рањавање било резултат старешинске нетрепељивости и борбе за утицајем у племену, јер један извештај од 7. августа 1688. године, истиче како су Никшићи мирни према Турцима, док су Дробњаци и Бањани поново са Турцима, а како  извештај о рањавању почетком августа или крајем јула, указује да је можда и жељена последица уклањања  владике Дионисије била поновна верност племена Турцима.  Свакако да је владика Дробњака био један од снажних такмаца онима који су били за мир са Турцима и истрајни савезник и верољуб у помоћ и значај сарадње са Млецима. Слободно можемо рећи, владика је био визионар, али и циљ различитих интереса и утицаја. Упркос томе, успео је да за кратко време остави трага, који тек од скоро наслућујемо и откривамо.

У то време, посебно се истицао у истој оданости Млецима, поред владике Дионисија и кнез (негде и војвода у писаном помену) Илија Томић-Балотић, који је извршио пресељење 100 људи из Дробњака (1688), на Грахово, где је и живео, а касније је превео и већи број Дробњака у Рисан, где је добио кућу као дар за значајно учешће у освајању Херцег-Новог, као и  друга значајнија војевања по Херцеговини, са својим племеницима и осталим хајдучким и млетачким четама.

Дробњацима је тада био војвода Илија Косорић, који је такође био на страни Млетака у Морејском рату, што потврђује и његов печат, као и печати дробњачких кнезова и свештеника, на писму из 1692. године.

Генерални провидур извештава сенат у Венецији 1. маја 1688. године, како су у Херцег Нови пристигла 24 кнеза, предвођена цетињским владиком ( цетињским митрополитом Висарионом Бориловићем, који се наводи као владика, а не митрополит, што по списку митрополита Зворничких, упућује да је и Дионисије могао бити митрополит, као и претходни и потоњи митрополити Зворнички), где су затражили помоћ у муницији  и двопеку и где им је указана наклоност републике, а од стране њих обећана помоћ и оданост у деловању против непријатеља. Тада је владика цетињски обећао да ће измирити црногорска племена и ујединити црногорска племена са брдским племенима “са којима су живели у старој и љутој неслози”. Том приликом су обдарени са по једним цекином и три лакта платна, док је владика дарован са 6 цекина, и одећом од свилене тканине. У истом извештају пише и податак да владика Дробњака предводећи 12 дробњачких кнежева, потврђује савезништво, где такође сви бивају обдарени истим поклонима и по златним пером за сваког кнеза. Тада изражавају, по  извештају генералног провидура жаљење, што нису могли раније доћи са кнезом Илијом Домичићем (Томићем-Балотићем), јер у време непријатељског покрета нису могли извући стоку, те сад чине верност и подаништво и обећавају помоћ у свим војним подухватима.

Дробњачки и цетињски владика, као вође црногорских  и херцеговачког племена, дају нам једну слику из прошлости, када су духовне вође биле природни предводитељи свог народа, као надмоћ духовне власти над крњом и пролазном, световном, што су племенски кнежеви богојажљиво признавали.  Извесни дух времена, вечите вере у слободу, кнежеви следе своје архијереје када одлазе на договоре са Млецима, са обостраним захтевима у тешким ратним уловима, када је велика нада било питање опстанка и са Млетком “друговања”.

Владика се опоравио од задобијених рана из августа 1688. године, па и даље га помињу млетачки извештаји, као вођу над Дробњацима и Пивљанима, када су савладали групу хришћанских разбојника код Чемера, који су им отели 1000 комада марве и погубили десеторо племеника. Тад стоку нису вратили натраг, али главе племеника јесу. Дакле, радило се нажалост о сасвим уобичајеној пљачки између племена, разбојника и осталих, тако да исте године Дробњаци страдају и од Пипера у турској служби, када у сукоб и помоћ Дробњацима прилази племе Никшића.

Почетком новембра 1688. године херцеговачки паша је са јаким снагама напао Дробњаке. У тим борбама је учествовао и владика Дионисије, који је том приликом показао врсно јунаштво, где је на изазов једног Турчина, изашао на двобој и погубио га, о чему је лично писао Ивану Болици 5.јануара 1689. године, тражећи му том приликом барута и олова.

Године 1688, 28. децембра, млетачки сенат пише генералном провидуру Далмације, о задовољству што су сазнали “да су тамо код Дрима (?), дробњачки владика и тамошња племена и Никшићи, тако добро организовани да пале и робе, па су запленили 2000 грла стоке, а похваљујемо и онај лепи успех у Редобиљу (?), при чему је заробљен турски спахија Хасан Сфиа са осталима”.

На владику су према једном вероватно његовом писму, покушали да утичу Дубровчани, позивајући га да се  приволи Аустрији, на шта је он одговарао да жели да остане веран Млетачкој Републици, то је одговор на оно писмо у коме су утицали на владику, да утиче на своје Дробњаке да не пљачкају села у околини Задра, када буду ишли са Турцима у пљачку (писмо 5. јануар 1689. године).

Последњи извештај (5. мај 1689. године) читан пред сенаторима Млетачке Републике, а послат је сенату од стране ванредног провидура у Котору, преносим у целости: ,”На моју велику жалост, пре неколико дана је одлетио у ваздух у својој кули Владика Дробњака пошто је запалио две бачве барута које је чувао да подели својим саплеменицима када буде требало да се бране од непријатеља и нападну турске територије. То је велики губитак, јер, поред тога што је био храбар војник, који је посекао и оног чувеног Турчина што га је изазвао на двобој, нема код тих племена другог главара који је толико загрејан да служи интересима Ваших екселенција”.

Ово је уједно и последња вест о владики Дробњака, епископу зворничком, јунаку и мегданџији, о чијем деловању и ово мало извештаја и предања казују сасвим довољно и издвајају га као једну значајну личност велике идеје о ослобођењу.

Његова трагична смрт, рањавање од стране дробњачког кнеза, позиви да се приклони Аустријанцима, предвођење дробњачких кнезова и војно командовање ширим простором и значајним војним снагама,  говоре о његовом великом утицају и изван Дробњака, извесно и на целој територији своје Зворничко -Тузланске митрополије.

Свој живот окончао је трагично у Дробњацима, у свом утврђењу у Пошћењу, али судећи по каснијим и претходним збивањима, свом великом политичком значају, могуће да је настрадао и у некој добро осмишљеној завери усмереној на његово коначно уклањање. И данас стоје остаци тог утврђења-куле на  Косовим главицама, где је владика Дионисије према предању страдао са својом сестром.

Предања о владики Дробњака, још једном су показала значај и истрајност предања и његову улогу, да је оно последња узданица која опстаје као дуговечни камен, наспрам писаних историјских извора, који су иако најповерљивији траг о прошлим временима уједно и његова најрањивија тачка , с обзиром на своју пропадљивост, уништавање и фалсификовање.

Предање је у овом случају сачувало траг о владики Дробњака, рату са Турцима, његовој припадности братству Косовчића-Абазовића, набављеном баруту и његовом страдању у утврђењу са сестром. Судећи по изреченом, а у поређењу са сазнањима из архива, ово вредно и истрајно предање је сачувало најбитније појединости.

Сами архивски подаци, пружили су нам још само уверљивију потврду и податке о владики и показали да је спона између очуваних предања и архивских података драгоцена и коначна. Архивски подаци, у овом случају јасно пружају драгоцене детаље, околности, имена и датуме, али да би се до њих дошло било је потребно време и велики труд, тако да је предање као и увек стајало као непобедиви непријатељ заборава и само чекало да га подаци из архива потврде и “обогате”.

Сем предања и података из архива, данас у селу Пошћењу живе потомци владике Дробњака, који чувају успомену на њега, развалине његове куле и манастир Јеловицу.

Вредни научни и народни прегаоци ће у времену које је пред нама, расветлити још више деловање овог знаменитог Дробњака и учинити да његове сени и дела у времену које одмиче, добију захвалност и памћење његове слободарске улоге.

У том смислу је планирано да се већ овог пролећа свечано постави спомен плоча посвећена њему, а на месту утврђења на Косовим главицама где је по предању страдао, подигне крст великих димензија, који ће га заувек вратити свом племену и народу и представљати ново културно, верско и историјско обележје данашњег Дробњака.

Литература:

• Андрија Лубурић,  Дробњаци  – племе у Херцеговини, 1930.

• Ferdinando Ongania, Montenegro da relazioni dei Provveditori Veneti (1687-1735), 1896. године, превео Драган Мраовић

• др Григор Станојевић, Никшићи у Морејском рату

• др Богумил Храбак, Власи старинци и досељеници у поречју Западне Мораве (до 1570)

Аутор: Ристо Старовић, март 2016 (чланак преузет са портала ДСР "Порекло").