Да ли су Дробњаци били у оданој служби цару Душану?

Имамо бројне историјске изворе, чињенице и предања која нам, кад се сва заједно, свеобухватно и хронолошки сагледају, непосредно указују на то да су Дробњаци, у вишевјековном континуитету, све до отоманске окупације која је наступила у осмој деценији XV вијека, били у оданој војној служби српској средњовјековној владајућој властели, прије свега, светородној лози Немањића. 

Међутим, са друге стране, историографија, па чак ни сама дробњачка предања, нам директно не доносе потврду да би војници Дробњаци могли бити и у војној служби цара Душана (Стефан Урош IV Душан Немањић, познатији као Душан Силни, р. 1312, у. 1355, краљ Србије од 1331. до 1345, цар Срба, Бугара и Грка од 1346. до 1355).

У овом чланку ћу пробати да на сажет начин изнесем чињенице које би указивале да су Дробњаци у деценијама које су прожимале средину XIV вијека били значајан ослонац држави и у временима Душанове владавине, представљајући један од непоколебљивих унутрашњих стубова који су били темељ Душанове војне, економске, политичке, па и духовне, моћи.

Знамо да је један од знаменитих Дробњака, Дабижив, био велможа цара Душана, који је још за Душановог живота, 1354-1355, подигао цркву Свете Богородице у близини Новог Брда. Ново Брдо је у то вријеме словио за економски, рударски и трговачки центар српског царства и засигурно главни извор његовог богатства, тако да нема сумње да је Дабижив био један од виђенијих велможа у Душановој држави. Важно је нагласити да су том приликом на ктиторским записима Дабижив и његова браћа са поносом истакнули да су унуци од Дробњака, што нам говори да је име и углед Дробњака било од значаја и у самом средишту Душановог царства средином XIV вијека.

Да би Дробњаци дошли уопште до позиције да могу да подижу цркве и манастире изван њихове завичајне области, морала је да иза тога стоји значајна вишедеценијска економска и трговачка активност, а постоје бројни историјски извори који то непосредно и потврђују, попут на примјер, супружника Николе и Јелене Дробњак, који су били савременици Дабижива, а који су као трговци дјеловали исто у области Новог Брда.

Међутим, најзначајнији доказ који би директно упућивао на одану војну службу Дробњака у Душановој војсци су два топонима изворно настала како у оквиру српског средњовјековног владарског града Неродимље (Породимље), а тако и Скопске Црне Горе. Наиме, на самом југу данашње Србије, на Косову, се на једном узвишењу налази село Дробњак (арб. Dramjak) удаљено око 5км сјеверозападно од Урошевца. Слично овом, имамо још једно село Дробњак (арб. Dromjak) које се налази око 5км југоисточно од Качаника. Ова два села су изворно понијела имена по војницима Дробњацима који су ту били у сталној служби немањићким владарима током прве половине XIV вијека, могуће почев још од краља Милутина или његовог сина Стефана Дечанског, а засигурно са Душановим доласком на власт. 

Кључно питање које се овдје поставља је на основу чега закључујемо да су имена ових села настала од Дробњака који су били у оданој војној служби српској средњовјековној држави? Као прво, локалитет једног од та два села се налази у близини српског средњовјековног двора Неродимље, удаљен од њега око километар ваздушне линије, са очигледном мисијом да војници Дробњаци буду ту стационирани у служби предстраже владичанске гарде, састављене од војника лаке коњице, одличне обучености, оданости и повјерења. Друго, имамо попис Скопског вилајета из 1468-1469 (Турски документи за историјата на македонскиот народ. Том 1: Опширен пописен дефтер № 4, 1467–1468 година, Скопље 1971, стр. 518, 522-523) који говори да су становници оба ова села, и по отоманској окупацији, наставили да буду у служби Скопске тврђаве Кале. Поједина пописана имена из ових села су истовјетна стародробњачким именима. Слично се десило и у самом Дробњаку, кад су током прве двије деценије, од укупно четрдесет,  колико ће потрајати османлијска окупација, Дробњаци пристали да се "подложе" турском цару како би сачували голе животе уз одређени вид племенске аутономије.