Да ли су Дробњаци заиста дали једног српског патријарха?

Публициста, учитељ, правник и официр, Милош С. Милојевић (р. 1840, у. 1897) путује око 1870. по старој Србији, области која је још увијек била под турском управом у то вријеме. Он у запуштеном манастиру Грачаница проналази једну стару књигу ''Празнични проповеди'' која указује да је Патријарх српски Викентије I (Стефановић) рођен у Дробњацима почетком XVIII вијека. 

Наиме, Миливојевић у књизи "Путопис дела старе (праве) Србије" објављује изворни црквенословенски текст, на фотографији, а ово је превод текста на савремени српски језик:

"Дође овде у ову свету обитељ као младић са својим учитељем, или боље рећи старцем, јеромонахом Герасимом, игуманом девичке обитељи, у лето 1739, за време илирско-српског патријарха кир Јоаникија.

А дошавши опет из Соколице у лето 1757, тада беше примио српски престо господин Викентије, патријарх и митрополит, који је раније био београдски. Тај Викентије роди се у племену Дробњаци, које је у Херцеговини, и представи се (умре) у царствујућем граду, оставивши велику жалост српском роду, јер после његове смрти људи беху озлобљени од проклетог грчког насиља, чија безакоња човек не може лако ни укратко писмом описати!" 

Међутим, тужна истина је да је Милојевић био јавно оптуживан за фалсификате, а међу критичарима се јављају његови савременици и историчари попут Илариона Руварца, Стојана Новаковића, Ивана Степановича Јастребова, Јована Цвијића и других, тако да се његов рад, уопштено говорећи, сматра контроверзним. Из националних побуда, Милојевић је очигледно желио да уљепшава српску прошлост и обичаје, занемарујући научни приступ. Треба истаћи и да је Милојевић прикупио и сачувао од трајног заборава значајан број српских средњовјековних рукописа, укључујући и овај о коме чланак пише.  

За објављени запис, нама би било довољно да је подебљани дио реченице у горе наведеном тексту пренесен у изворном значењу. На основу сопствених истраживања, као и мишљења неколико упућених људи са којима сам се консултовао, црквенословенски запис заиста изгледа вјеродостојно са бројним фактички тачно споменутим појединостима. Приликом будућих истраживања требали би да покушамо пронаћи и други извор, који би одагнао сваку сумњу, а тиме и унакрсно потврдио да је блаженопочивши Патријарх српски Викентије (у. 1758) заиста рођен у Дробњацима.

Шта знани извори говоре о Патријарху српском Викентију I (Стефановићу)?

Викентије Стефановић је као архиђакон био у служби митрополита београдског и карловачког Викентија Јовановића (1731–1737), да би након завршетка Аустријско-турског рата (1737–1739) био старјешина манастира Раваница. Почетком октобра 1745. Патријарх српски Јоаникије III поставио га је за београдског митрополита, а хиротонија је обављена на Божић 1746.  кад је патријарх дошао у манастир Раваницу заједно са скопским и ужичким владиком. На челу Београдске митрополије Викентије ће остати више од једне деценије. Околности под којима је потом Викентије изабран за патријарха нису сасвим познате, али се зна да је приједлог за именовање поднио бивши мутасариф Скопља Кахраман-паша, који је тврдио да говори и "у име пећких ајана, владика, монаха, свештеника и раје с подручја Пећке патријаршије". Представка је позитивно ријешена октобра 1756, али је Викентије изненада умро у Цариграду 1758. прије него што је рукоположен (Небојша С. Шулетић, "Именовања пећких патријараха (1691-1766)", Зборник Матице српске за историју, бр. 104 (2021), чланак 3, стр. 51–71, Балканолошки институт САНУ, Београд 2021, стр. 63). Највјероватније је да је Викентије био отрован, јер је у тренутку смрти имао свега 40 до 45 година. Слично се десило и патријарху Јовану Кантулу, који је био позван у Цариград, потом убрзо и ухваћен, да би га на крају Турци тамо и погубили 1614. Важно је истаћи да је Пећка патријаршија као и Београдска митрополија стављена под контролу фанариотских првака из Цариграда још 1739, што је проузроковало да управо они, а не српски јерарси,  убиру приходе од српске цркве иако то није било у складу с тадашњом административном праксом Османског царства. Међутим, изгледа да је кључни "гријех" митрополита Викентија био што је у мају 1756. уплатио државној благајни пешкеш од 6.000 акчи чиме је добио берат којим је право на уживање прихода Београдске митрополије враћено српском архијерејству (Небојша С. Шулетић, "Београдска Митрополија у закупу Фанариота (1739-1756)", Зборник Матице српске за историју, бр. 108 (2023), чланак 4, стр. 75–91, Балканолошки институт САНУ, Београд 2023, стр. 75, 84). Да није патријарх Викентије отрован у Цариграду прије званичног рукоположења како на исти начин не би повратио и приходе од Пећке патријаршије?

Велику захвалност дугујем брату Јовану Цветковићу, потомку Дробњака по женској линији из Рашке, који ми је указао на поменути црквенословенски текст, као и брату Мику Брашанцу, поријеклом из Бабина код Пријепоља, а од стародробњачког братства Брашњи, који ми је помогао да прикупимо готово све знане помене блаженопочившег патријарха Викентија из наше етнографске и научне литературе.

Аутор: Александар Јакшић, фебруар 2026