Братство Ћетковића из Шекулара

Генетичко порекло Ћетковића

Иако Ћетковићи потичу из Дробњака, они нису носиоци већинске „новљанске“ хаплогрупе у Дробњаку (I1 P109), већ типично словенске хаплогрупе I2a S17250 (такозвани „динарик северни“). Тестирање Y хромозома извршено је за сва четири огранка Ћетковића и код свих огранака утврђена је иста генетика. Један братственик Девић урадио је и СНП тестирање и утврђено је да припада грани:

I2-Y3120>S17250>Y4882>A1328>Y177643>Y220413>FT461579>Y441928

Грана FT461579 је веома разноврсна у Полимљу, што указује на евентуално досељење неког словенског рода са севера у Полимље. Веома блиску генетичку везу деле с родом Јањића из Слата код Невесиња у Херцеговини (код којих је, такође, утврђена грана Y441928), који су најближи до сада утврђени генетички сродници Ћетковићима. Према неким мишљењима, Полимље је матица из које су се припадници овог генетичког рода касније током историјских дешавања исељавали на запад, тако да су бројни родови у Босни, Лици, Далмацији и Босанској Крајини који су носиоци ове генетике. Дробњак би могао бити и место повратне миграције неког рода из Шекулара који се тамо привремено склонио. Међутим, како се ради о релативно малим географским оквирима када говоримо о Дробњаку и Полимљу, није немогуће ни да је неки огранак носилаца ове генетике заиста староседелачки род у Дробњаку. Примера ради, између Тушине, одакле према предању потичу Ћетковићи и села њиховог имена у Шекулару географска удаљеност износи свега 60 километара, што су људи некада могли препешачити за неколико дана, а овде је у питању хиљаду година од досељења Словена, па до праоца Ћетка.

Огранак А1328 на западном Балкану већином је утврђен на подручју Босне и Херцеговине (укључујући и онај део Херцеговине који се данас налази у оквиру државних граница Црне Горе) и Лике, код родова досељених углавном из Херцеговине. Осим шекуларских Ћетковића, као носиоци ове гране динарика, до сада су утврђени и следећи родови:

У Херцеговини:

Најпре разгранат род Лаловића из Пиве, са матицом у старом селу Плужине, касније насељен већином у селу Борковићи и још неким мањим насељима у Пиви. Деле се на три огранка: Делиће, Радовиће и Лондровиће. Сви славе Јовањдан.

Ламбете (Аранђеловдан), Горогаше, Равно,

Јањићи (Аранђеловдан), Слато, Невесиње.

У Босни:

Грачани (Аранђеловдан), Сарајево,

Милановићи (Аранђеловдан), Босански Петровац,

Врањешевићи (Аранђеловдан), Ботајица, Модрича,

Родићи (Аранђеловдан), Каменица, Дрвар,

Ћирићи (Пантелијиндан), Марићка, Приједор,   

Пелићи (Пантелијиндан), Прњавор,

Крејићи (Пантелијиндан), Српце,

Вукојевићи (Пантелијиндан), Будимлић Јапра у Босанској Крајини (на средини потеса између Босанске Крупе и Приједора),

Бувачи (Пантелијиндан), Приједор, а раније из места Горња Слатина код Рибника, на југ од Кључа у Босни (слатински Бувачи славе Никољдан, што би могла бити стара слава овог рода),
Јевтићи (Јовањдан), Какмуж, Петрово, Озрен.

У Лици:

Новаковићи (Аранђеловдан), Велика Попина, Грачац,

Димићи (Аранђеловдан), Прибудић, Грачац,

Шијани (Аранђеловдан), Купирово, Грачац,

Будимири (Аранђеловдан), Надврело и Прљево, Грачац,

Лалићи (Јовањдан), Поникве, Огулин,

Чутурило (Никољдан), Плоча, Грачац.

На Банији:

Рудићи (Пантелијиндан), Класнић, Глина,

Маливуци (Пантелијиндан), Доњи Добретин, Двор.

У Србији:

Базићи (Јовањдан), село Бело Брдо испод Копаоника на северу Косова, где су се доселили из Билеће у Херцеговини, потомци су познатог херцеговачког поносника (кириџије) из 17. века Томаша Базе.

Ђурићи (Јовањдан), Бадовинци - овај род је у првој половини 18. века у Србију дошао из Бирча у источној Босни. Даљом старином су из Пиве.

Живановићи (Јовањдан) Горња Сипуља, Лозница.

Дубља генетичка истраживања показала су да су шекуларским Ћетковићима најближи поменути Јањићи из Слата у Херцеговини (чине подграну Y441928). Јањићи y Слатом у Невесињском Пољу су се, према предању које је забележио Јевто Дедијер („Херцеговина“), око 1850. године доселили из Бјелица у Црној Гори, на позив херцеговачког Али-паше Ризванбеговића, „који их је као добре јунаке населио на своме читлуку“. Са Слата су се неколико година касније неки преселили у Зајасен, а од њих касније има исељених и у Билећи, Дабру и Мостару. Што се тиче порекла Јањића из Бјелица, осим предања, нема никаквих других доказа за овакву тврдњу, с обзиром да у Бјелицама нема никаквог помена о овом роду и његовим исељеницима, као и што до сада није утврђено постојање ове генетике у Бјелицама. Премда, средина 19. века није тако далека прошлост да се у време кад је Дедијер скупљао податке за књигу о Херцеговини (почетком 20. века) то могло тек тако измислити. Могуће је да је нека фамилија Јањића боравила у Катунској нахији привремено, одакле су се преселили у Слато.

Грана А1328 утврђена је и код два муслиманска рода са севера Црне Горе. То су најпре Куртћехајићи из Бијелог Поља (Прушка). О даљем пореклу овог рода не зна се много. Својевремено су имали породично предање да су пореклом Турци из Анадолије (Коња), што је била честа појава код балканских муслимана. Међутим, овај генетички резултат не иде томе у прилог. Са друге стране, постоје предања да им је предак био неки сиромашни момак из Херцеговине (!), који је био слуга код неког турског господара, те је прешао у ислам, а затим отишао у јаничаре, гдје је направио добру војну каријеру, те добио посед у Бијелом Пољу. У том смислу, заиста је могао боравити у Коњи, као јаничар, и оданде се вратити у завичај. Курт, иначе, на турском значи – вук, што је можда било кршетно име тог родоначелника. Други род су Иљазовићи у Беснику код Рожаја. Према њиховом предању они су огранак руговских Мурића. Међутим, код Мурића је утврђена другачија генетика (R1b), док се хаплотип Иљазовића сасвим уклапа у онај утврђен код шекуларских Ћетковића. По свој прилици се ради о неком призећеном Ћетковићу. И само презиме може указати да му је име било Илија, иначе често у родослову Ћетковића, које је по преласку у ислам промењено у Иљаз. 

Време у које је живeо најстарији заједнички предак наших А1328, према вредностима маркера, процeњује се на пре око 950 година, што значи у другој половини 11. века.

Из страних база података, као носиоци А1328 утврђени су Руси, Белоруси, Украјинци (Малоруси, Русини), Чеси и Пољаци са следећим презименима:

Руси: Сергејев, Дзјуба (Дзю́ба), Мељников, Рудиј (Рудий), као и један неименовани резултат из Курске области (гранично подручје Русије, Украјине и Бјелорусије),

Чех Прудки (Prudky),

Пољак Вишњевски (Wisniewski),

Белоруси: Белевич и Веренич,

Русини (Малоруси): Кијак (Kiyak) из Америке, родом из Словачке, и Здинак (Zdynak) из североисточне Словачке (место Регетовка у Прешовској области на граници са Пољском).

Хаплотип који се одлично уклапа у до сада утврђене носиоце А1328 имају и Костићи из Пиве (Смријечно; Илиндан), као и три рода који славе Ђурђевдан: Спаравало из Херцеговине (Требиње), Челиковић из ужичког краја (село Волујац), Шпица из Велике Жупе код Пријепоља (село Миљевићи).

Челиковићи су пореклом из Дробњака, и то из села Тепца на левој обали Таре. Презиме су добили по претку који је био изузетно снажан човек, те су га Турци прозвали - Челик. Челиковићи су се најпре населили у Заовине на планини Тари, а одатле у Буар и Волујац.

Шпице из села Миљевићи код Пријепоља, по породичном предању, раније су се презивали Петровић, и почетком 19. века су у Жупу Пријепољску дошли из Плава у Горњем Полимљу. Време ће показати да ли између Шпица и Ћетковића постоји веза. Није искључен сценарио по коме је неко од Ћетковића једно време боравио у Плаву (рецимо, неки Петар, па су се по њему прозвали – Петровићи), чије је потомство отишло даље за Србију и настанило се у Миљевићима код Пријепоља, где су понели ново презиме – Шпица. С друге стране, могуће је да је неки исељени Ћетковић као место одакле долази навео Плав, у то време (почетак 19. века) једино веће место у близини Шекулара, као завичај, те је остало и такво предање.

Постоје још два занимљива резултата динарик севера (СТЅ10228), за које није утврђена подграна, и за које се по маркерима не би могло определити имају ли везе са А1328, али који се по слави (Ђурђевдан) и географском положају одлично укплапају међу ове родове. То су најпре Васиљевићи из села Правошево у златарском крају, који су се ту доселили из Дробњака почетком 19. века, али нису сасвим сигурни да ли су у Дробњаку били дуже у прошлости или су однекуд другде из Херцеговине, а Дробњак им је био успутна станица. Старије презиме овог рода је Велисављевић (Василије или Васиљ Велисављевић је родоначелник који се доселио у Правошево), које је, напоредо са млађим презименом Васиљевић, било у употреби још до 1884. године.

Други су Јовановићи из Чајетине, са блиским хаплотипом и истом славом. О овом роду не постоји већи број података, осим да за себе тврде да су сродни прибојским Гудурићима. Међутим, како постоји генетички резултат и за Гудуриће и који не одговара ономе утврђеном код Јовановића, јасно је да ова два рода нису генетички повезани у мушкој линији. Гудурићи су у Прибој дошли управо из дурмиторског краја, па није искључено да су с њима у сеобу пошли и преци Јовановића. Иако нису били сродни у мушкој линији, можда се радило о некој сродничкој блискости преко женидбених веза (на пример, однос сестрића и ујчевине који не морају бити ни блиске генетике).

Генетички веома близак Васиљевићу је и тестирани Ћеранић из села Обаљ код Калиновика у источној Босни. Овај род слави Ђурђевдан и има предање о пореклу из Дробњака, од Церовића. Њихов предак се крајем 17. века из Дробњака доселио у Гацко, а затим, око 1700. године, у Обаљ. Презиме су понели по некој удовици Ћерани.

Имајући у виду наведене генетичке резултате, намеће се један могућ сценарио:

Очито да је матица родова подгране динарика А1328 у источној Херцеговини. Можда баш у дурмиторском крају. Са западне стране Дурмитора је Пива, а са источне Дробњак. Видели смо да велики део родова из гране А1328 потиче из тих крајева. Пивљански Лаловићи и Костићи су староседеоци Пиве. Ови пивљански старинци би могли бити огранак неког старог херцеговачког братства. Према неким генетичким резултатима, постоје мишљења да би ти староседеоци могли бити власи Пилатовци. Постоје четири генетичка резултата, међусобно блиска, али и блиска тестиранима из гране А1328, родова из гатачког краја, који су потомци влаха Пилатоваца: Бајовић (Гарева), Беатовић (Жањевица), Додер (Кокорина) и Рончевић (Изгори). Сви славе Ђурђевдан. Стари Пивљани би могли бити неки огранак Пилатоваца или сродни овом племену. Према мишљењу Светозара Томића („Пива и Пивљани“), могуће је да су у средњем веку „ови Пилатовци издизали на Дурмитор“. Пилатовци су насељавали Опутну Рудину, крај на југозапад од Пиве. И данас на крајњем западу Црне Горе постоји село Пилатовци између Бањана и Билећког језера. Најранији познат помен Пилатоваца (Pillatouich) је из дубровачког документа из 1403. године. У старијим изворима су навођени и са презименским обликом - Пилатовић.

У сваком случају, Пива, односно планински крај на запад од Дурмитора могао би бити матично подручје А1328. Део је, вероватно, у неком тренутку прешао на источну страну Дурмитора, с обзиром на неколико исељеничких родова који имају јасно предање из не тако велике старине о пореклу из Дробњака, па чак и везујући се за конкретан род или село (Церовићи, Тушиња, Тепца). Могуће је да слава Ђурђевдан потиче из времена када су и остали Дробњаци масовно почели славити ову славу (почетком 17. века), док видимо да најстарији Пивљани славе Јовањдан, што би могла бити изворна слава овог рода. Са друге стране, ако би се дурмиторски А1328 гледао у контексту везе с Пилатовцима, Ђурђевдан би могао бити изворна слава овог рода, док би Јовањдан који славе Пивљани могао доћи као промена из неког каснијег времена. Постоји неколико стариначких пивљанских родова који славе Ђурђевдан и можда би управо они, судећи по слави, могли бити веза између Пивљана и Пилатоваца. То су: Благојевићи у Буковцу, Бауцали у Горњим Црквицама, Поповићи у Доњим Црквицама, Огњеновићи на Мратињу и Живковићи, Гашовићи и Ликићи у Јеринићима. Но, захваљујући генетичким резултатима, може се закључити да ова веза није по пореклу. Наиме, код три ова рода утврђена је хаплогрупа РН908 („динарик јужни“), који је далек А1328 око две хиљаде година. Тестирани су Бауцали, Благојевићи и Ликићи, и код свих је утврђена РН908.

Занимљиво је поменути да Живковићи имају предање да потичу од Церовића, и то именом досељеног Живка Церовића, који би по времену пресељења могао бити савременик Ћетка Церовића. Још један занимљив генетички резултат везан за причу о пореклу Церовића је резултат Зеленовића из Херцеговине (Михољаче код Гацка). Резултат је трећа грана хаплогрупе „динарик“ - I2a Z17855. Зеленовићи из гатачког краја су ту дошли из Дробњака, а имају предање по којем потичу од родоначелника Зелена Церовића, који је, такође, живео негде у 18. веку. Занимљива подударност са предањем Ћетковића и Живковића.

Своје порекло од Церовића изводи и један круг родова из Затарја, села пљеваљског краја. Они потичу од три брата Церовића који су се иселили из Тушине почетком 18. века. Од Луке су Глушчевићи на Каменој гори, од Гоге - Гогићи у селима пљеваљског и пријепољског краја, а од Маринка - Маринковићи у Сопотници код Пријепоља и Бистрици код Нове Вароши. И код ових родова утврђена је хаплогрупа РН908.

Међутим, досадашњи резултати дробњачких Церовића (I1 P109) не иду у прилог свим овим предањима. Она су вероватно плод жеље исељеника другачијег поријекла из Дробњачког племена да у новој средини буду боље прихваћени као изданак великог и значајног братства. С друге стране, чињеница да неколико родова који немају свест о заједничком пореклу и живе на приличној удаљености (Ћетковићи са једне и Живковићи и Зеленовићи са друге стране, затарски родови, па и поменути Ћеранићи из околине Калиновика) имају исто предање, о пореклу од Церовића из Тушине, и имају родоначелнике именом и презименом Церовић (Ћетко, Живко и Зелен, три брата - Лука, Гога и Маринко), који нису живели у некој далекој давнини (већ у 18. веку) да би њихово порекло било толико магловито и непоуздано. Ово би могло указати на хетерогеност братства Церовића (што не би била усамљена појава, ни у Црној Гори ни другде, па тако, примера ради, у ровачком братству Булатовића утврђено је неколико различитих хаплогрупа, иако сви тестирани поједнинци носе презиме Булатовић), где су се неки старији родови (А1328, PH908, Z17855) прибили уз досељене Церовиће (I1 P109), или другачије гледано, Церовићи кад су били малобројан род, прибили уз староседеоце, и временом су једни и други постали једно братство. Касније, кад су се Церовићи умножили и постали јачи и бројнији од старинаца, њихово презиме се раширило и на стариначке родове (што је, такође, био чест случај у прошлости, нарочито у време настанка црногорских, брдских и херцеговачких племена), могућу ујчевину правих Церовића.

Целу причу додатно усложњава резултат генетичког тестирања једног Церовића из Тушине, за кога је утврђено да је носилац хаплогрупе R1a Z280 Y2902. Овај резултат носи још један број родова из средишњег дела данашње Црне Горе, који је сконцентрисан у подручју тока река Таре и Мораче, од мојковачког краја па на југ до Мрка у Пиперима, са знатним бројем исељеника у селима пријепољског краја.

За сада, остаје непознаница да ли су изворни Церовићи носиоци типично дробњачке хаплогрупе I1 P109, док су родови словенске генетике могући староседеоци или дошљаци који су се прибили уз јачи род, или су прави Церовићи А1328, или можда РН908 или Z17855 или R1a, а дошљаци хаплогрупе I1 P109 су им временом преотели првенство у матичном крају, а затим и презиме.

Мој закључак, према досадашњим сазнањима, био би да је из матичног подручја у области Пиве, у којем и данас има родова А1328, део родова прешао у област реке Таре, од којих се део касније спустио у питомију област јужније, у Тушињу (преци Ћетковића) где се временом стопио с Церовићима. Услед разних околности, од тушињског огранка настаће Ћетковићи у Шекулару. Шпица је, могуће, непознати огранак шекуларских Ћетковића. Од исте (тарске) гране овог рода су и каснији исељеници у златарски и златиборски крај (Челиковићи, највероватније и потомци Васиља Велисављевића, можда и Јовановићи из Чајетине).

Непознаница остаје веза родова из средње и западне Босне који припадају грани А1328 са дурмиторским родовима исте гране. Лички родови који славе Аранђеловдан потичу управо из Херцеговине, где налазимо Ламбете и Јањиће са истом славом. Од свих побројаних родова, Ћетковићима су генетички најближи управо Јањићи, с обзиром да је и код једних и код других утврђена нижа грана ове генетике, која гласи: I2a-Y3120-S17250-Y4882-A1328-Y177643-Y220413-FT461579-Y441928.

Доказ да је четвртина Ћетковића са Дашићима била и остала значајна ствар у Шекулару, до те мере да су Ћетковићи у неким случајевима претендовали на четвртину Шекулара, говори и догађај из 1936. године, када је продато право на сечење једног дела шекуларске горе. Наиме, тада су Шекуларци на збору донели одлуку да продају шуме за сечу београдском индустријалцу Михаилу Миљковићу. Већина Шекулараца била је за то да се зарада од продаје шуме дели “по диму”, тако да свака кућа у племену добије исти део. Тада су се Ћетковићи, који су наравно мањина у племену, успротивили и подсетили да је њихов праотац Ћетко добио од шекуларског војводе Даше четвртину, те да сада није праведно да се комун дели по диму, него братству Ћетковића треба дати четвртину прихода. На крају је збор већином усвојио овај захтев као оправдан. И тако су Ћетковићи, гледано по кући, добили далеко већи део од многобројнијих осталих Шекулараца који су делили преостале три четвртине.

Шпиро Кулишић у свом раду “О етногенези Црногораца” каже о правилима “новог формирања племена” у 15. и 16. веку да су “многобројна нова братства настала од потомака досељеника који су улазили у женино братство и примали славу њеног братства. Њихови синови већ су стицали економска права у ујчевини… На тај начин, заметак новог братства развијао се у крилу материнске сродничке групе. А чим би се потомци досељеника и жена из стариначког братства намножили, оснивали су ново братство”. Из наведеног, као и из чињенице да се у случају Ћетковића, што је и другде био чест случај, у ново племе доселио инокосни предак (Ћетко), јасно проистиче да се ново братство Ћетковића развијало сасвим под окриљем старинаца, односно да је у етничком смислу у њему, већ после неколико колена, кроз женидбе старошекуларским одивама, сасвим преовладао старошекуларски елемент. Одступања од правила која је правилно уочио Кулишић, у случају Ћетковића су у следећем:

Ћетко, захваљујући удаји своје мајке за шекуларског војводу, већ је по природи ствари имао унеколико повлашћен положај у односу на друге досељенике. Ово се види и из чињенице што је Ћетко добио лепо место да заснује дом. Наравно, имао је пре свега јасну моралну обавезу према свом поочиму, војводи Даши, и његовом потомству, што се одсликава и до данас: Ћетковићи имају нарочито братски однос са Дашићима. Даље, Ћетковићи су очували своје дробњачко крсно име – Ђурђевдан и племенско порекло, које увек радо и са поносом истичу. Обично би се потомци дошљака после два-три колена сасвим утопили у старинце, па би чак тако настала братства када би ојачала (а она су, по правилу, нужно била онај биолошки јачи елемент у односу на чисто стариначке родове) временом преузела превласт у племену, и дошло би до инверзног процеса, у којем би братства настала од дошљака и стариначких одива присвајала и племенско име и предање и прилагођавала га својим потребама.

Но, свакако да су Ћеткови синови, а нарочито потомци у следећим пасовима, били упућени на старинце. То се јасно да закључити и из говора: Ћетковићи, као и други Шекуларци, имају јако изражене особине старозетског наречја у свом говору, сасвим супротно од Дробњака код којих у потпуности преовладава новије херцеговачко наречје.

У сваком случају, чињеница је да Ћетковићи у Шекулару представљају један особен, не етнички, већ друштвени слој, који се у односу на остале Шекуларце држи унеколико посебно, као племе у племену.

Вешовић („Племе Васојевићи“) наводи да су се Ћетковићи раније осећали доста “потиштено” у племену, ваљда тиме желећи да каже да су били племеници другог реда, или на неки начин угњетавани од Старошекулараца. Аутор овог чланка никад није чуо за тако нешто, нигде осим код Вешовића. Додуше, из Вешовићевог рада може се закључити да он и иначе није био љубитељ шекуларског племена. Напротив, традиција братства Ћетковића (оног огранка који је остао да живи у Шекулару, с обзиром да су се Ћеткови синови раселили на више страна, о чему ће бити речи детаљно) говори да су се они од почетка добро уклопили у племенско устројство Шекулара, што не чуди, с обзиром да су врло брзо постали једнокрвни с њима. У прво време, Ћетковићи су се орођавали са Старошекуларцима, тако ступивши у крвне везе, а у следећим покољењима себи су све чешће невесте почели доводити и од Србљака (нарочито брђанских досељеника) и Васојевића.

Село Ћетковиће

Село Ћетковиће налази се у северозападном делу Шекулара, у удолини између Лучина брда и Црвене стијене, на надморској висини од 1185 m (и то у средишњем делу; највише куће налазе се на око 1230 m надморске висине), на 42о76′ северне географске ширине и 19о88′ источне географске дужине. Горњи део села је на равнијем, брежуљкастом терену, док је нижи, према Мезгалама, на коси која се спушта у правцу Шекуларске ријеке. Најближи су им суседи села Мезгале и Улица. Са северне стране, од атара села Ровца одељују га шумовити висови Борје, Црни врх и висораван Пештер. Ћетковиће је највише село у Доњем Шекулару. Доста стрма страна уз коју се развило село Мезгале, при врху се издиже у пространу зараван оивичену Лучиним Брдом, Борјем и Пештером. Та зараван повише Ћетковића богата је добрим пашњацима. Са Ћетковића пуца поглед на долину Шекуларске ријеке и редом поређане планине одељене међусобно усеклим токовима потока: Баљ, Костреш, Метериз, Приједол, и у даљини пространу и шумовиту Мокру. Ово је можда и најлепши део Шекулара.

Након двесто година од Ћетковог времена ту ће бити већ 40 кућа, и поред много исељавања. Поред земље испод Лучина брда, где је подигао кућу, Ћетко је у посед добио још и Радојеву страну (стрмина која се спушта од цркве Светог Јована у Улици према Шекуларској ријеци) и земљиште у Лијепом долу, долини између Метериза и Приједола. Осим тога, Ћетко је одмах добио и део планине за летовање са стадом, на лепом Јаворку, седлу између Мокре и Мургаша, који је врло богат пашњацима, али је после настањења Климената у Ругову постао несигуран, јер с његове источне стране почиње руговска област. Зато је између Ћетковића и Руговаца било честих узамајмних пленидби стада, пљачке катуна, па и крви. Неколико Ћетковића је погинуло у овим окршајима. С друге стране, у непосредној близини Јаворка су катуни Калудрана (Капе) и Ржаничана (на Мургашу), што је допринело зближавању Ћетковића са становништвом ових места, па су касније многи и прешли да живе у Калудру и Доњу Ржаницу.

Бабићи, рецимо, за најверодостојнији родослов свог братства узимају родословно стабло које је записао Војо Иков Бабић негде око 1990. године према усменом предању шекуларских Бабића. Међутим, биће да је тада већ заборав сасвим избрисао читаве огранке нашег братства, што и није необично с обзиром на чињеницу да се до тада већ велика већина Бабића раселила свугде, по Црној Гори, Метохији, Србији, Војводини. На основу мојих сазнања, појединачних родослова огранака Ћетковића и казивања старих памтиша, родослов Ћетковића иде овако:

Не зна се из које куће се Ћетко оженио, али је његова невеста била Шекуларка. Такође, не памте се ни имена свих његових синова, а било их је четворица. Од њих потиче велико и разгранато братство Ћетковића. Ћетковићи носе још и надимак “Вајмеши”. С обзиром да тај надимак носе и потомци првог сина Ћетковог који се иселио за Метохију, намеће се закључак да је већ и сам Ћетко био “Вајмеш”, био то његов лични или породични надимак. Непознаница је и шта значи реч Вајмеш, то ни од кога нисам успео сазнати. Надимак је скоро сасвим ишчезао код Бабића, па се данас каже да се Ћетковићи деле на Бабиће и Вајмеше (остале). Ровински (“Павле Рус”, како су га прозвали Шекуларци) је, током свог боравка у Шекулару 1884-5, забележио да су му неки Вајмеши причали да тај надимак носе по свом претку војводи Вајмешу из 15. века, који је са Ђурђем Кастриотом бранио Кроју од Турака. Међутим, нигде у историјским изворима нисам наишао на особу под именом “војвода Вајмеш”.

Најстаријем Ћетковом сину име није упамћено (бар не у Шекулару). С обзиром да су му се млађа браћа звали Вујко, Вучина и Вујица, могу претпоставити да је и он носио неко вучје име, али за то нема никаквог податка. Најстарији Ћетков син је негде половином 18. века одселио у Метохију на читлук, настанивши се у село Бело Поље код Пећи, и од њега тамо потиче род Церовићи. Ваља рећи да су презиме Церовић они за званично узели тек 1912. године, и то због предања о пореклу од Церовића, а до тада су се називали Вајмешима. Ови Церовићи касније су се исељавали другде по Косову и Метохији и даље у Србију. Један њихов огранак вратио се у Црну Гору и његових потомака је 1925. године било у Дапсићима код Берана. Као најстаријег претка коме памте име истичу Гаврила, од чија четири сина потиче већина белопољских Церовића. Међутим, има и других Церовића из Белог Поља, који вероватно потичу од неког бочног сродника Гавриловог. Један од ових белопољских Вајмеша завршио је богословију у Призрену и рукоположен је за свештеника, крајем 18. века. Његови потомци прозвали су се Поповићи, а свештенство је у овом огранку постало наследно. Косто, син попа Радосава Поповића који је службовао у Пећи, доселио се у Беране 1885. године, и од његових синова Сима и Милутина потичу берански Поповићи-Ћетковићи.

Други по старости Ћетков син, Вујко, млад је погинуо на Мокрој (вероватно од Климената), око 1760, оставивши иза себе младу удову и сина Радосава у колевци. Удова се преудала у Обрадовиће у Горња села, који потичу од Старих Његуша. Радосав се касније оделио од полубраће и одселио у виши део овог краја испод Бјеласице, и од његова четири сина (Арсеније, Томаш, Новица и Јован) потиче бројно братство Шекуларци у Горњим селима и Курикућама подно Бјеласице. Од њих је било знаменитих људи, а чувен је свештеник поп Ђорђије Шекуларац (1885-1946), који је службовао као парох у Гусињу после Првог светског рата, где је подигао и цркву 1920. године, а остао је познат по ревносној служби, али и насилном покрштавању муслимана у плавско-гусињском крају 1920-их година. Поп Ђорђије је био учен свештеник: богословију је завршио у Русији (у Одеси), а после је био професор призренске и цетињске богословије. Гроб му се налази на манастирском гробљу у Ђурђевим Ступовима. Од ових Шекулараца је и познати црногорски историчар Божидар Шекуларац, као и легендарни фудбалер Драгослав Шекуларац.

Трећи Ћетков син, Вучина, имао је три сина.

Од најстаријег Радоње (који је остао на ђедовини) су шекуларски Ћетковићи, који су то презиме носили до половине 19. века, а затим су се прозвали, по знаменитим прецима, Пантовићи, Алексићи и Вучинићи. Сви они су се до друге половине 19. века звали Ћетковићи, а онда су се потомци чувеног главара и јунака Панта Миловановог Ћетковића (из прве половине 19. века) прозвали Пантовићи. Остали Ћетковићи, по Пантовом брату Вучини, касније су се прозвали Вучинићи (ово је био малобројан род). Панто је имао четири сина (Алекса, Милутин, Стефан, Мартин), и њихови потомци, осим по Алекси Пантовом, оставили су себи презиме Пантовић. Алекса Ћетковић је био стотинаш и знаменит ратник половине 19. века, и по њему су потомци (четворица синова и њихово потомство) узели презиме Алексић. Занимљиво је да су се они Алексићима прозвали званично тек од 1935. године, а до тада су се писали као Ћетковићи или Пантовићи. Неки Вајмеши, који нису потомци Пантови, Вучинини, нити Алексини, све до почетка 20. века носили су презиме Ћетковић, а неки су за презиме чак узели и надимак Вајмеш. У списку војника Шекуларско-требачког батаљона из 1912, четворица војника из братства Пантовића уписани су са презименом Вајмеш (Петар-Реко Радунов, Марјан Вуксанов, Јован-Јоџо Лазов, Богдан Вукотин). Но, те гране Ћетковића до данас су се иселиле или истражиле. Знаменити Вајмеши, поред Панта Ћетковића и Алексе Пантова (први стотинаш ћетковичке чете, постављен од књаза Данила 1857. године), су и стотинаш Саво Алексин, затим поп Максим Милованов Ћетковић, парох у Велики, а потом и на Пештеру (у првој половини 19. века), итд.

Средњи син Вучине Ћетковог – Јован, настанио се крајем 18. века у Ровцима, преко планине, довољно близу својих сродника у Шекулару, али су их, опет, историјске околности у многоме раздвојиле. Од Јована су Девићи у Ровцима (прозвали су их Девићи по Јовановој жени, која је била грбава, па су је звали Дева), од којих се већи део преселио у Доњу Ржаницу и од њих су тамошњи Девићи и њихов огранак Асовићи. Од Девића ваља истаћи Вукајла Радисавова, који је био делегат на Подгоричкој скупштини 1918, као и Вучету Петрова, судију и министра у црногорској влади после Другог светског рата. Затим и старину Нова Девића, који је 1970-их написао једну занимљиву књижицу – родослов братства Ћетковића (који је веома користан извор података о новим покољењима Ћетковића – 19. и 20. века).

Најмлађи Вучинин син, коме нисам успео сазнати име, пошао је у Ровца за својим братом, и од њега су се развили ровачки родови Милуновићи, Недовићи, Никићи (Недовићи и Никићи потичу од двојице синова Новице Вајмеша који се у 19. веку доселио из Шекулара у Ровца, а чија су имена била Недо и Ника), Радошевићи и Ивовићи (Ивовићи су се тако прозвали крајем 19. века, по Иву Вујичином). Вајмеши насељени у Ровца добро су се умножили, тако да тамо чине значајан део становништва. Доњи крај у селу се по њима зове Вајмеши.

Још четири рода у беранском крају вуку корене од Ћетковића – Вајмеша, али се не зна од кога потичу: Мартићи и Галевићи у Доњој Ржаници и Стијовићи и њихов огранак Брунчевићи у Будимљи.

Бабићи

Сви Ћетковићи у Шекулару (и то још од половине 19. века) потичу од двојице потомака Ћеткових: Вајмеши потичу од Ћетковог унука Радоње Вучинина, а Бабићи од Ћетковог праунука Јоксима Спасојева. Сви остали у прва три или четири паса од Ћетка су се иселили.

Није претерано рећи да су Бабићи главни огранак братства Ћетковића. Не само због бројности, већ и због чињенице да су се остали огранци већином (осим Пантовића и Алексића) иселили из Шекулара, као и по самом положају кућа Бабића у селу, које заузимају средишњи, најповољнији положај. Стиче се утисак да су преци осталих ћетковићких родова одлазили, а преци Бабића, односно од 19. века припадници овог рода, остајали на своме. И, уопште, када се помену шекуларски Ћетковићи међу осталим житељима Полимља и околине, прва асоцијација код већине је да се ради о Бабићима.

Најмлађи Ћетков син, Вујица (рођен 1730-их), остао је на очевини, што није редак случај код Црногораца, да најмлађи син добије очев дом а старији да се разиђу (такозвани минорат). Вујица је имао сина Спасоја. Спасоје Вујичин се млад оженио и брзо направио бројан пород. Он је, то је већ пред крај 18. века, погинуо у неком окршају са Руговцима око планине, а жена му је остала сама са оном децом. Како је остала удова, мештани су је звали “баба”, а њену децу “Бабини” или Бабићи, што је остало и као презиме. Сви потомци Спасоја Вујичина припадају братству Бабића, које се касније разгранало на шест презимена. Дакле, презиме Бабић није из неке велике старине (децу Спасоја Вујичина и “бабе” прозвали су Бабићима крајем 18. века). Али, ваља рећи, ни већина других презимена у Шекулару (као и у многим другим крајевима Црне Горе) није из неке веће старине. Чуо сам и мишљење да је презиме Бабић прво понео сам Ћетко, кога су тако Шекуларци прозвали као сина „бабе“ – удове, а да су временом из братства Бабића огранци узимали друга ужа презимена. Нисам могао ово прихватити као тачно. Ако је Ћетко био Бабић, зашто се онда цело братство не зове Бабићи, већ Ћетковићи? И зашто се део братства назива Вајмешима? Ипак, ово је издвојено мишљење, а братствено предање „бабу“ смешта управо као Спасојеву жену.

Бабићи се гранају од синова Спасоја Вујичина Ћетковића (и “бабе”) којих је било најмање тројица а вероватно и више, што је данас тешко поуздано утврдити, као и колико је ту још кћери било. Зна се да је од три сина остало потомство у Шекулару и околини, а то су Млађен, Јоксим и Максим.

Млађен Спасојев се почетком 19. века настанио преко планине, код раније досељених рођака у Ровца. Он је родоначелник више огранака калудерских и ровачких Ћетковића. Имао је три сина: Марка, Акса и Јеврема. Марко се као млад иселио у Калудру и тако задржао очево презиме Бабић, а остала два његова брата су остали у Ровцима и тамо прозвани по оцу Млађеновићи. Занимљиво је да и калудерски Бабићи и ровачки Томовићи држе предање по којем је њихов заједнички предак Млађен био син Ћетков (што је немогуће узимајући у обзир временске одреднице).

Марко Млађенов је дошао у Калудру у најам код Ралевића, а онда је оженио њихову девојку и заувек ту остао. Калудерски Бабићи су велико и разгранато братство које је населило највише (и најближе Шекулару) делове села, који су по њима названи Бабића мâла. Марко је са одивом Ралевића имао доста деце, од тога четири сина – Спасоја, Радована, Милосава и Јоса. Спасоје је, даље, имао пет синова, Радован четворицу, Милосав тројицу, а Јосо двојицу. Отуд је братство калудерских Бабића бројно и разгранато.

Осим њих, постоје још два огранка Бабића блиских онима у Калудри, један у Будимљи (где су се населили после 1912), где их данас живи неколико кућа и други у Доњој Ржаници (потомци Јеврема-Јевта Бабића). Они су потомци најмлађег сина Млађена Спасојева – Јеврема, а најсроднији су ровачким Млађеновићима.

У Калудри је најбројнији огранак Бабића који су потомци Марка Млађенова Бабића. Али, постоје још две мање гране Бабића у Калудри, који су потомци двојице касније (у другој половини 19. века) досељених шекуларских Бабића. Једне зову “Керизи”, јер је њихов предак Миљан Бабић из Шекулара, због немаштине, отишао у најам код једног богатог Руговца, Кера Садрије, у руговску Јошаницу. Керова кућа је у крви с неком другом албанском фамилијом изгубила много мушких глава, те су им били потребни радници на имању. Кад је зарадио нешто новца, Миљан се није враћао у Шекулар, знајући да неће бити добро примљен што је био код Руговаца, већ се доселио у Калудру међу тамошње Бабиће. Међутим, и они су га омаловажавали као руговског најамника, па су га и прозвали “Керо”, а његово потомство и данас вуче надимак “Керизи”. Други се доселио из Шекулара (после Вељег рата), Вук Бабић. Његов син Мартин (рођен око 1865) био је угледан домаћин, па су по њему потомци прозвани “Мартиновићи”, а зову их још и “Вуковићи” (у Калудри живе потомци Мартинова три сина Љуба, Уроша и Живка). Нисам успео утврдити од којег шекуларског огранка Бабића потичу “Керизи” и “Мартиновићи” (могуће од неког Јоксимовог брата који није упамћен). Љубомир – Љубо Мартинов упамћен је као најдуговечнији од Бабића – живео је 105 година (1895-2000)! Био је угледан мештанин, учесник оба светска рата, и дугогодишњи старешина села. Његов син Чедомир – Чедо био је врстан правник, у два мандата председник Општине Беране и судија Уставног суда Црне Горе.

Извори:

• Казивања следећих братственика: Бабићи – Миро и Михаило Милијини, Милован Вукићев, Бранко Зеков, Вуксан Секулев, Томислав Крстов, Мираш и Миличко Божинини, Мика Мирашев; Ђоровићи – Димитрије и Голуб Радованови; Мирко Драгов Томовић, Миленко Зеков Алексић, Радота Вешов Пантовић

• Родослови огранака братства Ћетковића

• Барјактаровић Мирко – “Шекулар, етнолошка студија” (Подгорица 2014, постхумно)

• Бошковић Тадија, Војиновић Милош – „Попис домова у новим крајевима Краљевине Црне Горе 1913. године“ (Колашин, 2015)

• Бракочевић Голуб – “Девет села међу девет брда – Шекулар и Шекуларци у новије доба” (Београд, 1971)

• Бракочевић Раде – “Ломни Шекулар” (Ковин, 2013)

• Букумирић Милета – “Живот Срба у Гораждевцу” (Београд, 2007)

• Вешовић Радослав – “Племе Васојевићи” (Сарајево, 1935)

• Губеринић Радомир – “Будимља” (Београд, 1997)

• Дашић Миомир – “Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године” (Подгорица, 2006)

• Девић Ново – “Приручник за браственике Дробњачког племена”, рукопис (Доња Ржаница, 1977)

• Кулишић Шпиро – “О етногенези Црногораца” (Подгорица, 1980)

• Тодоровић Ивица и други – „Етнологија и генетика“ (Београд, 2015)

• Церовић Данило – “Братство Церовића кроз историју” (Београд, 2008)

• Шарић Благоје – “Историјске стазе Шекулара” (Бијело Поље, 2005)

• Списак војника Батаљона шекуларско-требачког 1911/12. године (Архив Цетиње)

• Интернет страница Порекла

• Интернет страница Српског ДНК пројекта

Аутор: Небојша Миров Бабић (1971), правник из Београда, фебруар 2026