Дробњаци у биткама позног средњег вијека

Дробњаци су током позног средњег вијека били у оданој служби бројним српским средњовјековним лозама и владарима, почев од Немањића, па до Котроманића и Косача, хумској владарској породици. Постоје и бројни други историјски извори који указују на лојалност, сарадњу и испреплетаност Дробњака и са другим владарским лозама тог времена попут Лазаревића, Бранковића, Црнојевића као и Санковића.

Посебно је индикативна оданост Дробњака Косачама, почев још од времена најбољег Твртковог војводе Влатка Вуковића Косаче, од задњих деценија XIV вијека. Чини се да не би Косаче могле тако олако и брзо, почев од тог периода, па у свега неколико деценија, да овладају огромном територијом  да им Дробњаци нису у томе свесрдно помагали као моћни и вјерни савезници. Држава Косача, Херцеговина, ће до средине XV вијека достићи своју највећу експанзију, на западу ће се простирати до Омиша (ушће ријеке Цетине у Јадранско море), на истоку до манастира Милешева, на југу до Боке и Херцег Новог, а на сјеверу су Косаче имали царинике на Гласинцу као и у Мокром код Пала.

Дробњаци, предвођени војводом Ђурјаном Косовчићем, узимају значајно учешће у Косовском боју. Према народној традицији, сачуваној у неколико различитих извора, у вријеме Косовске битке 1389, војвода Ђурјан је повео Дробњаке у борбу за одбрану Лазаревог царства, у оквиру Тврткове војске коју је предводио његов војвода Влатко Вуковић Косача.

У опису Косовског боја који је рађен у првој половини XVIII вијека, по народном предању, међу српским војводама помињу се Ђурица и Живан Косиевчићи (С. Новаковић 1878, стр. 54). Њих двојица, заједно са осталом „србском господом“ присуствују вечери коју је сазвао кнез Лазар, вече уочи Косовског боја.

Једна народна пјесма, која описује како кнез Лазар „пише књиге“ српским војводама да му дођу у бој на Косово, каже:

„Осму посла Николи Бољару

У Попово на Ерцеговину,

А девету Ђурици сердару

У Дробњаку у племену јаку“.

Лубурић сматра, сасвим утемељено, да се овдје мислило на дробњачког војводу Ђурјана Косовчића (А. Лубурић 1930, стр. 49). Имамо још једно предање забиљежено у старом дробњачком братству које говори о „девет брата Томића“ који иду на Косово поље.

Потомци војводе Ђурјана и његовог брата Јока Омакала су се послије Косова прозвали Косовчићима, због њиховог упечатљивог учешћа у Косовском боју. Дробњаци у борби на Косову пољу учествују као „лаки коњаници без оклопа“ (Б. Храбак 2003, књ. II, стр. 72) као испомоћ коју је тадашњи краљ Босне, Стефан Твртко I Котроманић, послао кнезу Лазару као његов одани савезник.

В. Ћоровић наводи један турски извор који указује на то да је сам Твртко подстицао Лазара на отпор турском надирању на Балкан. Овај Твртков одред предводи његов најбољи војвода, господар Хума Влатко Вуковић Косача. Према малобројним историјским изворима, Вуковићев одред је чинио лијево крило српске војске у Косовском боју са највише 5 000 војника, и оно је било под ударом Бајазита Првог. Друго, десно крило српске војске, предводио је Вук Бранковић са отприлике истом бројношћу, и она је стајала наспрам Јакуба, док је средина српске војске, предвођена од кнеза Лазара, бројала око 15 000 војника, наспрам које је био Мурат са главнином његових снага. Укупна величина османских снага се процјењује на око 38 000 војника (П. Томац 1968, стр. 134). В. Ћоровић наводи да се чини да босански губици нису били значајни, иако је један дио ових племића потпао под турско ропство, гдје су били одведени на исток, док је највише настрадао Лазарев средишњи дио. Један оригиналан турски извор казује да, након што је одбио први турски налет, војвода Влатко Вуковић се враћа „да према војничком правилу нападне други пут“ (П. Томац 1968, стр. 200). Предање казује да је у тој борби војвода Ђурјан задобио седам рана изгубивши много Дробњака.

Војвода Ђурјан, син Хлапца, се као крамар (примићур), односно старјешина поносника који организује караванске превозе робе, од Дубровника преко Дробњака и Језера, па даље према Полимљу, спомиње у 4 архивска записа настала у периоду 3-4 године након Косовског боја. Иако већина каравана тог времена није имала више од 30 товара са коњима, у једном је забиљежено како војвода Ђурјан чак са 135 коња превози тканину од Дубровника до Лима.

Готово је извјесно да је војвода Ђурјан са Дробњацима учествовао у још једној знаменитој бици која се одиграла годину дана прије Косовског боја, тачније 26. и 27. августа 1388. Том приликом је, прво на Рудинама, а потом и код Билеће, у некој кршевитој долини, војска краља Твртка предвођена војводом Влатком Вуковићем Косачом, до ногу потукла јаке османлијске пљачкашке одреде предвођене од стране извјесног Исаима, војсковође султана Мурата. Сматра се да је до ове битке дошло усљед турског продора преко Арбаније, и да је била повезана са размирицама које су постојале између Твртка и Балшића. У овој побједи над Турцима, само је њихов војсковођа успио да се спаси са мањим бројем људи из своје пратње.

На основу неколико историјских извора османлијске снаге са око 18 000 војника су готово у потпуности уништене, док су Срби са око 7 000 ратника имали незнатне губитке. Можда и захваљујући овој величанственој побједи, средњовјековна српска држава Босна, а посебно Херцеговина Светог Саве, успјела је да сачува своју самосталност још готово пуних осам деценија, иако Османлије већ од 1386. имају стално утврђење у Нишу.

Војвода Ђурјан, је по свему судећи, сахрањен подно Дурмитора, испод мрамора (стећка) импозантне величине, на катуну Дужана Студена. Овај мрамор по свом изгледу и симболици, представља типични стародробњачки мрамор присутан на неколико локалитета гдје су стари Дробњаци живили у средњем вијеку.

Аутор: Александар Јакшић, јун 2026