Камени престоли властеле и великаша: Камена столица војводе Ђурјана

Намена камених столица, с обзиром да се већина њих налази у оквиру средњовековних утврђења, у зависности од положаја и величине столица-престола,  могла је поред осталог служити за осматрање и одмарање страже, али првенствено за управно-судске послове властеле, судија или и самих господара области, зависно од прилике до прилике.

Камене столице-престоли, налазе се и у манастиру Морачи („епископско престоље“) , Сопоћанима (игумански престо), Пећкој Патријаршији (изнад које је портрет Св. Саве), катедралама у Задру, Поречу итд.

Данас се такође по црквама и манастирима праве од дрвета или камена ова архијерејска места. Овде је реч о духовној власти, али се ради о истој пракси као и код камених столица-престола, које су седишта световне власти, а што свеукупно указује на постојање  дихотомије.

У литератури  су познати следећи типови:

Столице са наслоном и столице без наслона, а у даљој типизацији наведених,  имамо оне са заслоном и без заслона за руке, те оне са постољем за ноге и без њега. Неке од њих су украшене различитим мотивима који се јављају и на стећцима, а ретке имају и значајне натписе, где се  називају столом („АСЕ СТО ВОЈЕВОДЕ СТИПАНА МИЛОРАДОВИЋА, А ПОНОВИ ГА ВОЈЕВОДА ПЕТАР СИН МУ“ – Село Ошанићи код Стоца, војводе и катунари, ктитори манастира Житомислић, 15. век). Овај натпис је сведок континуитета камених столица-престола у најмање две генерације.

Како су неке столице-престоли једноставно усечени у стену, а неке монументално израђене од комада стене, деле се још на покретне и непокретне, те би ова Ђурјанова била покретна.

Мишљења сам да није дислоцирана, јер гледа на страну где се налази једна мала долина под њом, где се могао сакупити већи број људи, ради пуног остваривања управно-судских и других овлашћења онога ко са ње доноси разне одлуке.

Досад је лоцирано и научно обрађено укупно 42 камене столице, те „Ђурјанова столица-престо“ представља нову, 43. по реду.

Ово је прва камена столица-престо у Дробњаку, некад жупи и нахији Комарници, те би овим радом размотрио и на још један начин потврдио да је управо село Пошћење било центар наведене Жупе Комарнице која је првобитно поменута још у 12. веку (Летопис попа Дукљанина), а касније и у дефтеру из 1477. године („Нахија Комарница у војницима“). Да кажем још и ово да сам пронашао још једну столицу у истом селу код саме цркве Успења Пресвете Богородице, о којој ћу писати други пут. То би, дакле, била 44. столица. Овај број се односи на Босну и Херцеговину, а не на Србију, Хрватску и Словенију, где их такође има, али у незнатном броју. Камена столица-престо војводе Ђурјана налази се данас у Црној Гори, али у том периоду је област Дробњака била делом области Хранића-Косача (Херцеговина).

Број ових камених столица-престола се повећава и чекамо на нова открића која ће попут овог бити веома важна, првенствено за даље утврђивање и потврђивање управно-судских средишта појединих територија, као и за друге научно квалитативне закључке.

Камена столица-престо војводе Ђурјана, припада типу камене столице са наслоном за леђа, а пошто је прилично утонула у земљу, потпуне податке о њеним мерама и даљој типизацији, том приликом нисам могао утврдити.

Разлог због ког је зовем и прихваћеним у терминологији  називом „столицом“, додајем јој и епитет „престола“,  јер свакако један читав низ досад идентификованих „столица“, јесте служио приликом судско-управних поступака, те их неко зове и судачким столицама. На њима су по потреби или неком реду, сабору, столовали средњовековни великаши и владари, приликом одлучивања и решавања различитих значајних питања.

Мишљења сам да ниједан од ова два термина нису у потпуности адекватна, те бих их користио како би један допуњавао други. Као прво, нужан је назив столица јер се на њој седи, а као друго пристаје јој и назив престола, јер на том месту су седели господари области и други носиоци различитих титула у средњем веку, у овом случају војвода,, те у том смислу представљала је и „престо“, јер су седећи на њима доношене различите одлуке из којих је проистицала сувереност и интегритет оног ко је имао право да на њој седи-суди-одлучује.

Из побројаног следи да би столица била адекватан описни назив, а „престо“ би био термин  њеног управно-судског и другог „владалачко-властелинског“ карактера и функције.

Како се ове камене столице-престоли, великом већином и убедљивом аргументацијом вежу за Босанско Краљевство, тачније за самосталне области Косача, Павловића и других мањих властелинских родова, смештамо их у другу половину 14. века и прву половину 15. века, што је свакако донекле упитно, јер свака пракса исходи из ранијих узора.

Племе Дробњака у том периоду потпада под територије  великог хумског војводе Сандаља Хранића, који столује у граду-утврди Кључу код Гацка и у Соколу на саставцима Пиве и Таре, месту где се рађа Дрина (племе Пива). Његов наследник, касније херцег Стефан Вукчић од Св. Саве, такође пише различите повеље из поменутих утврђења и сматра их једнима од својих најважнијих престоних градова.

Оба престона града Косача су дакле недалеко од Дробњака. Важно је рећи да се пошћенска црква са некрополом стећака, веже према предању за ктиторство херцега Стефана Вукчића Косаче, а и остале цркве и манастири у Дробњаку, по својој архитектури и неким особеностима потпадају под тај „стил“. Сами стећци око пошћенске цркве су стручно датирани у крај 14. и прву половину 15. века, дакле управо у време Косача.

Ђурјанова столица-престо, се веже за војводу Ђурјана, о коме постоје различите варијанте истих предања и различита предања, нека од њих забележена су и у 18. веку („Прича о боју Косовском“, војводе Ђурица и Живан Косиевчић).

Овде ћу само укратко писати о њему, јер све доле наведено само треба да донекле поткрепи ово везивање камене столице-престола за војводу Ђурјана.

Војвода Ђурјан је према предању водио Дробњаке у Косовски бој (1389), помиње се и у народној песми како кнез Лазар писмима-књигама позива великаше у бој „а девету (књигу) Ђурици сердару, у Дробњаку у племену јаку“. Такође, према предању он се са Дробњацима причестио у пошћенској цркви, а према другом предању у манастиру Бијела, у коме је до половине 19. века била сачувана икона Пресвете Богородице, коју је даривала кнегиња Милица као знак захвалности Дробњацима за учешће у боју. Још неки значајни родови Дробњака вежу своја предања и различите услуге које су чинили кнезу Лазару и Вуку Бранковићу, пре Косовске битке  (Мандићи, Косорићи, Србљановићи).

Војвода Ђурјан је припадао братству Косовчића, које је од давнина у селу Пошћењу, које је само по себи врло плодно, богато водом, а у самом центру села недалеко једно од другог су и два ледничка језера.

Војвода је имао брата старца Јока Омакалца, коме у даљем распредању предања доводи за жену Грлицу, одиву Немањића  и  удовицу Стефана Мусића, сестрића кнеза Лазара.

Ђурјанови потомци, названи Ђурјановићи, даље се гранају у родове различитих презимена и селе у оближње село Дужи, док потомци његовог брата старца Јока Омакалца, Омакаловићи остају у Пошћењу.

Много тога иде у прилог да је војвода Ђурјан заиста постојао, посебно што се у турском дефтеру из 1477. године спомиње џемат Николе, сина Ђуренова. После војводе Ђурјана, према предању, војводом постаје његов синовац који носи његово име, а управо он може бити поменути отац Николе, Ђурен (Ђурјан) .

Честа понављања овог имена у овом великом дробњачком братству, како у предањима, дефтеру и у дубровачким архивама (Ђурјан (Jurien) Рашковић Дробњак, 15. век), казује нам да је камена столица-престо, заиста могла бити „столица војводе Ђурјана“. Потребно је рећи да у селу Пошћењу, постоји данас само једна кућа која није од братства Косовчића. Братство се до данас разгранало на више од 40 презимена, а међу појединим потомцима овог братства данас различитих презимена, утврђено је заједничко Y-Днк прапорекло у оквиру пројекта ДСР “ПОРЕКЛО”.

Дакле, дробњачки војвода Ђурјан, значајна личност свог времена, оставила је дубоког трага у племенском предању, епској поезији, архивским документима,  тако чак и у „Илирским грбовницима“.

Андрија Лубурић је приликом свог боравка у Дробњаку, о којима пише књигу “Дробњаци, племе у Херцеговини“ (1930), поменуо развалине куле поменутог Ђурјана, и описује да је на њој тада још видљиво 17 врата, да је од лепо тесаног камена, са орнаментима који се виђају на стећцима. Данас има остатака различитих развалина, али се не може са сигурношћу утврдити који је то локалитет, јер је камен касније вероватно разношен за потребе зидања током година после Лубурићевог опажања. Постоје тврдње да се налазила на месту „Бановина“ близу цркве, али и на месту у близини његове столице, што је вероватније.

Једна од занимљивих сличности са овом „причом“, јесте  камена столица у  полимском селу Шекулар (ЦГ), на којој је приликом племенских скупова у 18. веку седео кнез Даша Војводић Шекуларац. Да је та столица могла имати дуговековну традицију говори и то да се претком Дашића и Војводића, поред кнеза Даше, сматра  војвода Петар Шекуларац, господар Горњег Полимља, који је са 3000 својих бораца, 1448. године покушао да се прикључи угарском великашу Јаношу Хуњадију.

Овај текст и његов претпостављени допринос, надам се да може потакнути друге истраживаче и трудбенике да наставе са даљом потрагом и уочавањем сличних „појава“, камених столица-престола, али превасходно и њиховој даљој заштити и проучавању,  јер је њихова угроженост равна угрожености стећака, с тим да  је камених столица-престола неупоредиво мање.

Овом приликом бих и поменуо да је последњи пут о овој теми на врло систематичан и читаоцу јасан начин 1985. године писао историчар Шефик Бешлагић, те да о каменим столицама-престолима, ово јесте једина монографија, без премца.

Што се тиче „Ђурјанове столице“, ја ћу се потрудити да својим следећим боравком у Пошћењу, што је у мојој моћи и вољи мојих рођака, да „Ђурјанову столицу“ на достојан начин издигнемо из земље и заштитимо од даљег пропадања, јер народним предањима су неопходни даљи материјални и писани извори, што се, чини ми се, за војводу Ђурјана Косовчића и живу успомену на њега, „посрећило“ и тек ће.

Литература:

• Шефик Бешлагић (1985) ,,Камене столице средњовјековне Босне и Херцеговине”

• Андрија Лубурић (1930) “Дробњаци, племе у Херцеговини”

• Срђан Рудић (2006)  “Властела илирског грбовника”

Аутор: Ристо Старовић, децембар 2017 (чланак преузет са портала ДСР "Порекло").