Поријекло светородне владарске лозе Петровић Његош

Преци Петровић Његоша (хг. E-V13>Y613243) су заједно са старим Дробњацима (хг. I1-P109>FGC22061), као номадско-влашко-војничка заједница, током XII и почетком XIII вијека, боравили на просторима Старе Србије, прецизније у богатој пашњачкој области која се протезала од Дебра и Охридског језера, долином ријека Црног Дрима и Радике, према Шар планини. Ове предјеле је насељавало тадашње старословенско становништво из којих ће током средњег вијека настати старосрпске етничке групе, односно племена, попут Брсјака, Мијака и Горанаца.

Стародробњачка номадска заједница бива регрутована у периоду 1219-1220. од стране тадашње световне (Стефан Првовенчани) и духовне (Стефанов брат Растко) немањићке власти да би потом били пребачени из призренско-шарпланиске Горске Жупе у старохерцеговачку Горску Жупу.  

Старохерцеговачка Горска Жупа се на сјеверу простирала све до Гатачког поља, на западу до Бањана (источног дијела), на истоку до Лукавице, Јаворја и извора Мораче, а на југу до тврђаве Оногошт и старе Петрове цркве. Њен средишни дио су представљала голијска села Гослић и Чарађе, као и Горње Поље. Горска Жупа, са свим својим селима, планинама, пашњацима, као и новонасељеним, а уједно и поименично пописаним власима, је дарована тад управо подигнутом манастиру Жича, на чијем челу је био Жички архиепископ. 

Стари Дробњаци су са другим власима ту насељени превасходно у улози војника да би чували важне трговачке путеве и пограничне области немањићке Србије, док су истовремено били и у економској служби властелинства Жичке архиепископије, која је била успостављена Првом жичком повељом 1220.

Име Његуш се спомиње у Првој жичкој повељи, а по њему је прозвана стародробњачка планина Његош. Он је на обронцима те планине оформио свој катун из којег ће послије настати село Мужевица. Први (архи)епископ старих Дробњака је био Свети Сава, и он их је највјероватније и лично крстио, а старо и несумњиво најбројније дробњачко братство Косовчићи, можда управо од овог чина почиње да његује култ и слави свог свеца заштника, традицију која се његује више од осам пуних вијекова. Управо је старохерцеговачка Горска Жупа епицентар предања, легенди и топонима о Светом Сави. На том локалитету су у XIV вијеку подигнуте и три древне цркве посвећене Светом Сави Српском: Храм Светог Саве у Ораху (данашња Пива), Храм Светог Саве на Почивалима (данашњи Бањани) као и потопљена црква Светог Саве у Мирушама (данашње Билећке Рудине).

И код Петровић Његоша, а и код Дробњака, и до данашњих дана је сачуван светосавски култ. Наиме, преци Хераковића су своје угледније личности сахрањивали код старе цркве Светог Саве на Почивалама, чак и по лошем зимском времену, иако је та црква удаљена барем два сата хода од њихове Мужевице. И након пресељења из Старог Дробњака у Његуше под Ловћен, братственици су вијековима његовали успомену на Светог Саву, тако да је управо у Хераковићима 1886. подигнута црква посвећена Светом Сави. Један огранак Хераковића, Поповићи, наставља да прислужује Савиндан због тога што им је „Св. Сава од вајкада био завјет“. Они посте „неђељу пред Св. Саву“, а на Савиндан „носе у цркву пуње и проскуре“  (Ј. Ердељановић 1978, стр. 425). Хераковићи су у журби напустили Стари Дробњак око 1465, тадашњу државу Косача, Војводства Светог Саве (лат. Ducatus Sancti Sabbae), у јеку турске најезде на област Оногошта (В. Миљанић 1989, стр. 29). И након протекла четири вијека остала је и обострано присутна свијест о родбинским везама преко одива, између потомака Хераковића и дробњачког братства Церовића. Најстарија предања како код Хераковића (Ј. Ердељановић 1978, стр. 423-424), а тако и код Церовића (М. Слијепчевић 1969, стр. 15) упућују управо на локалитет Гацка као на њихово мјесто боравка прије преласка у стародробњачке Бањане, а потом и трајног насељавања Хераковића у ловћенске Његуше, односно Церовића у дробњачку Тушину.

Стародробњачки огранак Косовчића-Омакаловића, Вранеши, је и до данашњих дана сачувао славе Савиндан и Цвијети. Слично је са Хераковићима, гдје један њихов огранак, Поповићи, као што је већ споменуто, прислужује Светог Саву, а други, Петровићи, има „од старине свој завјет Цвјетну Неђељу“ (Ј. Ердељановић 1978, стр. 425).

И бројни други показатељи и чињенице, детаљно наведени и образложени у књизи Племе Дробњаци, указују на организовани долазак неколико десетина војника-влаха, доминантно мушке популације, окупљених око старих Дробњака са простора јужне Метохије почетком треће деценије XIII вијека... Ту су први архивски помени, прије свега дубровачки и которски, потом и обичај двоструког сахрањивања који су Дробњаци преузели у Старој Србији најкасније у XII вијеку, очувавши га у Дробњаку, Пошћењу, и до XV вијека, пренесене топониме, анализе коријена али и творби стародробњачких имена из Прве жичке повеље 1220, као и пописа из 1477, гдје доминирају "старосрпска имена" (Р. Грујић 1932, стр 105) у проценту од 85%, као и творба имена „словенским језичким средствима“... "Нема никакве сумње да је први, главни или основни језик жичких влаха био српски" (М. Пешикан 1982, стр. 25). И на крају, најновији ДНК тестови указују и на присуство стародробњачке генетике код савремених потомака брсјачке популације.