Да ли је област Шар планине била матица старих Дробњака?
Да ли је област Шар планине била матица старих Дробњака?
Embedded Files
Укратко, мишљења сам да јесте, и то у периоду најкасније до почетка треће деценије XIII вијека. Ово је једна од кључних ставки у оквиру моје хипотезе на тему најстарије историје, миграција и етногезе племена Дробњаци. Ту тезу година истражујем и постепено развијам, покушавајући да је свеобухватно сагледам кроз бројне методолошке начине укључујући и историографију, етимологију, етнографију, генетичко родословље, као и најстарија забиљежена народна предања.
У овом чланку ћу пробати, да сасвим сажето, изнесем кључне, иако не и све, чињенице које указују да би ова теза заиста могла бити најближа истини, чињенично историјски сасвим утемељена. Не наводим конкретне изворе и бројну литературу које су ме довели до свих ових спознаја и закључака. Tе податке, уз бројне друге појединости, остављам за будуће, значајно допуњено и проширено издање књиге "Племе Дробњаци".
Средњовјековни преци значајног дијела савремених потомака Дробњака (хг. I1-FGC22061), Бањана (хг. N2-P189.2>FGC28435), Петровић-Његоша (хг. E-V13>Y613243) и других родова, попут нпр. старих Орловића као и неименованог рода Ђурђевштака (хг. J2b-L283>Z1043>Y22894>BY225800) се током друге половине XII вијека сви заједно затичу на Метохији, у широкој пашњачкој области Шар планине, као бројне номадско-војничко-сточарске (или тзв. влашке) породичне заједнице, од којих би свака могла да има бројност, и то највише, до неколико десетина чланова.
Стари Дробњаци на подручје Шар планине долазе из правца југа, долином ријека Црног Дрима и Радике, из области која се протезала око Дебра и Охридског језера, а чије предјеле је у то вријеме насељавало тадашње старословенско становништво из којих ће током средњег вијека настати старосрпска племена попут Брсјака, Мијака и Горанаца.
Стари Бањани на подручке Шар планине долазе из правца истока, највјероватније као потомци евроазијског племена Кумани, који су још у XI, а најкасније крајем XII вијека, допрли до источних обронака Шар планине, асимилујући се у ондашње старосрпско номадско становништво.
Почетком XIII вијека, између 1214. до 1216, Немањин син Стефан Првовјенчани је успио да учврсти државне границе у метохијској области, проширивши их према југу, кад је повратио Призрен са Шар планином, тадашњу област призренске Горске Жупе. Држава Стефана Првовјенчаног, и то најкасније до љета 1220, регрутује влашку скупину у којој је био и Дробњаков отац, а потом их пресељава као одане влахе-војнике, у други дио немањићке српске и поморске земље, на службу тек успостављеном Жичком епархијском властелинству на чијем је челу био први српски архиепископ, Стефанов брат, Растко Немањић. Свети Сава је дакле био први (архи)епископ старих Дробњака и других номадских родова, који их је највјероватније и лично крстио, и то је управо и разлог зашто епицентар предања, легенди и топонима о Светом Сави, као и неколико древних цркви из те области посвећених њему, креће управо од (старо)дробњачке територије, данашње Голије, Пиве и Бањана, преко Дробњака и Дурмитора па све до Вранеша.
Старохерцеговачка Горска Жупа се на сјеверу простирала све до Гатачког поља, на западу до Бањана, на истоку до Лукавице, Јаворја и извора Мораче, а на југу до тврђаве Оногошт и старе Петрове цркве. Њен средишни дио су представљала голијска села Гослић и Чарађе, као и Горње Поље. Горска Жупа, са свим својим селима, планинама, пашњацима, као и новонасељеним, а уједно и поименично пописаним власима, је дарована тад управо подигнутом манастиру Жича.
Број досељених људи са Шар планине би могао бити око једне трећине од укупно споменутих 219 влаха са дјецом које Прва жичка повеља поименично набраја. Повеља помиње, између осталих, имена Батине, Братине, Братохне, Братоњега, Братеше (једно од могућих имена Дробњаковог оца), Руђа и Бра(т)ила, Његуша, као и Штиљана.
Приближни распоред влашких скупина означених црним звјездицама, почетком XIII вијека, док црне тачкице представљају границе тадашње српске државе. На овој карти сам обиљежио област Шар планине (жуто обојено) гдје су стари Дробњаци и други власи могли боравити све до око 1220, као и област старохерцеговачке Горске Жупе (зелено обојено) гдје су сви они насељени од стране државе Стефана Првовјенчаног. Растојање између полазне и одредишне дестинације, када се пјешачи долинама почев од старог Зетског пута од Призрена, долином Дрима, до Скадра (лат. Via de Zenta) па даље према Оногошту, је око 350км. Шта нам све указује да би управо шарпланинска област могла бити полазно одредиште старих Дробњака и других влаха?
Прво, Стефан Немања је већ 1198. успоставио обичај даривања српских манастира са селима и пашњацима са насељеним власима, и то управо из области околине Призрена.
Друго, у области Шар планине имамо очигледну концетрацију бројних влашких сточарских скупина.
Треће, Стефан Првовјенчани је управо поново био дошао у посјед тих области, а пресељењем становништва, што су уобичајено чинили и византијски цареви, је вјероватно желио да подједнако јача и развија читаву територију његове државе, и војно и вјерски и економски.
Четврто, Арханђелска повеља краља Душана говори да се средњовјековна призренско-шарпланинска област звала Горска Жупа. Појам Горска се очувао и до данашњих дана, кроз име општине Гора, као и кроз тамошњу словенску етничку заједницу Горанце. Да није Стефан Првовјенчани управо због тог разлога старохерцеговачку Горску Жупу назвао по призренској Горској Жупи?
Пето, најчешће име које се јавља код жичких влаха је Драгуш, које се спомиње чак 8 пута, а административни центар општине Гора се и дан-данас зове Драгаш.
Шесто, постоји још неколико изворних средњовјековних топонима у области Шар планине које би стародробњачка влашка заједница могла „унијети“ у своју нову херцеговачку постојбину, а то су имена села Крстац, Врбица, Брезна, Штрпце и Горанско, Бања/Бањани као и Алаш/Алешевце (изворно Куманска племена), као и извор Тупан са источних обронака Шар планине, потом ријека Вардар, као и један од врхова Шар планине, Мрамор.
И на крају, неколико дурмиторских топонима би могли имати упориште у стародробњачким именима поменутим у Првој жичкој повељи. Тако на примјер, на јужним обронцима Дурмитора постоји Штиљанов извор „чувен по хладноћи и количини воде“. По Његушу је прозвана планина Његош, а управо је село Мужевица, у којем су до 1465. живјели преци Петровић-Његоша, Хераковићи, налази на њеним обронцима. Драгишница би могла настати од имена Драгуш. Што се тиче Беришине луке, повеља спомиње три Берила, од којег се за једног наводи да има дјецу, као и једног Берислава. Могуће је да је по неком од ових стародробњачких имена настао првобитни топоним „Бери(с)лина лука“ који је временом постао „Беришина лука“.
Прво, Стефан Немања је већ 1198. успоставио обичај даривања српских манастира са селима и пашњацима са насељеним власима, и то управо из области околине Призрена.
Друго, у области Шар планине имамо очигледну концетрацију бројних влашких сточарских скупина.
Треће, Стефан Првовјенчани је управо поново био дошао у посјед тих области, а пресељењем становништва, што су уобичајено чинили и византијски цареви, је вјероватно желио да подједнако јача и развија читаву територију његове државе, и војно и вјерски и економски.
Четврто, Арханђелска повеља краља Душана говори да се средњовјековна призренско-шарпланинска област звала Горска Жупа. Појам Горска се очувао и до данашњих дана, кроз име општине Гора, као и кроз тамошњу словенску етничку заједницу Горанце. Да није Стефан Првовјенчани управо због тог разлога старохерцеговачку Горску Жупу назвао по призренској Горској Жупи?
Пето, најчешће име које се јавља код жичких влаха је Драгуш, које се спомиње чак 8 пута, а административни центар општине Гора се и дан-данас зове Драгаш.
Шесто, постоји још неколико изворних средњовјековних топонима у области Шар планине које би стародробњачка влашка заједница могла „унијети“ у своју нову херцеговачку постојбину, а то су имена села Крстац, Врбица, Брезна, Штрпце и Горанско, Бања/Бањани као и Алаш/Алешевце (изворно Куманска племена), као и извор Тупан са источних обронака Шар планине, потом ријека Вардар, као и један од врхова Шар планине, Мрамор.
И на крају, неколико дурмиторских топонима би могли имати упориште у стародробњачким именима поменутим у Првој жичкој повељи. Тако на примјер, на јужним обронцима Дурмитора постоји Штиљанов извор „чувен по хладноћи и количини воде“. По Његушу је прозвана планина Његош, а управо је село Мужевица, у којем су до 1465. живјели преци Петровић-Његоша, Хераковићи, налази на њеним обронцима. Драгишница би могла настати од имена Драгуш. Што се тиче Беришине луке, повеља спомиње три Берила, од којег се за једног наводи да има дјецу, као и једног Берислава. Могуће је да је по неком од ових стародробњачких имена настао првобитни топоним „Бери(с)лина лука“ који је временом постао „Беришина лука“.
Ово је веома сажета верзија на дату тему, а још бројни други детаљи и знане чињенице иду у прилог ове тезе.
Износим је у овом чланку јавно, можда овако сажето и по први пут, како бих и другим историчарима и страственим родословцима омогућио да је конструктивно критикују, а знам да барем 20-30 људи, мојих савременика, помно прати и промишља о овој теми. 😊
Аутор: Александар Јакшић, август 2026
Google Sites
Report abuse