Преци и стећци Дробњака, село Пошћење

На неколико најочуванијих примерка имамо рељефне приказе наоружаних ратника на коњима, штитове, мачеве, ловачког пса, сцену лова, а на примерцима стећака који нам нису доступни, али се на ободима истих (око 15 комада) узиданих у темеље цркве, и око 40 у огради гробља, делимично виде украси и слути богатство рељефних мотива. У прилог чињеници да је на том простору управо у 15. веку,  живео ратнички слој слободних људи, уз подразумевано сточарско становништво, сведочи и дефтер за херцеговачки санџак из 1477. године, по коме је нахија Комарница, нахија војнука (хришћанских ратника у османској служби). Читава жупа је те 1477. године бројала 636 домова, што је прилична насељеност у демографско-историјском контексту тог времена.

Током  почетака османске власти,  Дробњаци су  очигледно наставили и са ратничким наслеђем и занатом  из периода Косача. Читава нахија Комарница је била полу-слободна од османских власти, где се за донекле аутономан положај (ткзв. “влашких скупина-џемата” и филурџијски порески систем) локално становништво природно  уклопило у нови војни систем, служећи као подршка у новим освајањима ка западу. Као ратници-сточари, Дробњаци у зачетку вишевековног ропства, остају слободно становништво, јер поседују оновремене квалитете потребне Османлијама, а то су снага уједињених братстава која су чинила племе, као и подела цивилних и војних послова између кнеза и војводе. Важно је истаћи да су управо на та водећа места у унутрашњој организацији племена, долазили способни припадници, што је имало одраза и на дипломатско изналажење опстанка и добијање нове-старе улоге.

Од стећака који су уочљиви до данас, опстало је 7 значајнијих комада, који по свом облику, мотивима и рељефним казивањем заслужују пажњу. У обзир ћемо узети четири стећка, два са рељефним мотивима и два са натписима.

Први стећак, ткз. сљемењак (јер при врху се сужава формирајући “кров”), налази се на 10 метара западно од цркве, дислоциран од свог првобитног места, доста висок, првобитно лепо клесан. Са бочних страна присутне су аркаде са врло пластичним стубовима, истакнутим капителима и луковима. Садржајно и уметнички, најдрагоценији стећак некрополе. Између аркада на једној бочној страни, у првој аркади, видљив је пас-хрт, а изнад њега је фигура која пружа руке према другој фигури које нема због оштећења (прим. аутора). У аркади до ње, налази се коњаник са копљем, који на глави има шлем, типичан за представе светих ратника на фрескама, док су у трећој аркади данас не видљиви, а некад присутни, јелен и пас. Са предње стране стећка налази се правоугаони штит са мачем иза њега, а са задње стране стећка, налази се стилизовани крст. Овај стећак нам пружа приличан број информација о покојнику  и узгред, тип стећка “сљемењак”, убраја се у најукрашеније и најскупоценије примерке надгробника свог времена.

Други стећак који укратко представљамо, дуго је био у земљи, али је иницијативом и трудом Пошћењана извађен. Ради се о уском, врло високом сандуку, са аркадама, и веома истакнутим капителима. Изнад аркада налази се приказ сцене јахача на коњу, који у руци држи дуго копље, а поред њега се налазе две фигуре жене, од којих једна придржава узде коња. Изнад те сцене, налази се фриз од повијених лозица са тролистовима. Овај стећак својим мотивима осликава једну животну сцену ратника, кога две жене испраћају или дочекују.

Трећи стећак са ћириличним натписом, перфектном клесарско-дијачкој вештини у осам паралелних редова садржи натпис који гласи: “АСЕ МИРОСЛАВ РАШКОВИК ЛЕЖИ БРАТИЈЕ ПЕРИТЕ И ПРИСТУПАЈТЕ А НЕ ПРЕКОПАВАЈТЕ МОГА ДОМА ВЈЕЧНОГА ГДЕ МЕ БРАТИЈА ПОЛОЖИШЕ АСЕИ ГЛЕДАЈТЕ НЕ ВИ БЈЕЖАТИ”. Један део стећка који садржи натпис, неправилно је узидан у јужни зид цркве и није целовит, са натписом, који су ретки на стећцима, говори о Мирославу Рашковићу. На делу стећка који је опстао, налази се повијена лозица, и целовита дршка мача са накрсницом и део сечива-корице. Део натписа који говори о братији и њеном приступању и прању, тиче се недовољно расветљеног обичајног двоструког сахрањивања, где се покојник “двапут” сахрањивао, да би се приликом “другог сахрањивања” његове кости вадиле из земље и прале вином и поново враћале у гроб.

Рашковићи су познати кнезови Старог Влаха (општине Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Чајетина, Ужице, Ариље, Ивањица и делови општине Сјенице). Но, распрострањеност овог презимена у средњем веку била је висока, па се тако  1489. године у повељи Ивана Црнојевића, спомиње властелин Радич Рашковић од Цеклина. Рашковића је било и у Боки, где су сматрани племићима, а потицали су из Херцеговине. Рашковићи који су најближи просторно  и могли би бити доведени у везу са овим Мирославом Рашковићем, јесу расељени Рашковићи из села Бијела, које се налази у шавничкој општини. У натпису се спомиње братија-братство, заједница крвних сродника, што говори о извесном братству Рашковића, вероватно припадника властеоског сталежа. Данас Рашковића у том и суседним селима нема, према народном предању одселили су се “некуда” али у топониму “Рашковића гувно” у селу Бијела, крије се њихово истинско пребивање у племену.

Други стећак са натписом  је стећак војводе Павла, на коме натпис није толико прецизан и леп као на Рашковићевом стећку. Пажњу заслужује јер се дотиче локалног предања, које је овог пута подударно са историјским подацима. Ради се о ниском сандуку, великих димензија, који се налази уз јужни зид цркве. Стећак вероватно није дислоциран, јер се ради о гробници у којој је после погибије 1785. године сахрањен и  војвода Станиша Алексић-Абазовић, те је оправдана претпоставка Андрије Лубурића, да се ради о војводској гробници братства Косовчић-Абазовић, а можда и војводској гробници племена Дробњаци, с обзиром да је црква некад била саборна за цело племе. Натпис на стећку гласи: “СЕ ЛЕЖИТ ВОЈВОДА ПАВАО, РАБ БОЖИ И ДРАГИ ВИЋИЋ, ОБА ДА ОПРОСТИ У ЛЕТО 1645.”.

Да нема натписа који садржи и годину, стећак би се датовао према облицима слова босанчице у 16. век, међутим натпис нам говори да је познији. Драги Вићић је отац војводе Павла, пошто се у записима војвода Павле наводи презименом Драгићевић. Како је напред истакнуто, да се може радити о војводској гробници, Павле је можда један од последњих војвода који је сахрањен под старијим стећком, али са новим натписом на њему, с обзиром на позну појаву стећка и његов почасни положај уз јужни зид цркве. То је наравно једна од претпоставки аутора. Према породичном предању Косовчића-Абазовића, које се и данас прича, каквим га је и Андрија Лубурић забележио пре стотинак година, војвода Павле Абазовић је погинуо у једној бици на Смријечну (село у суседном племену Пива) против надмоћније турске војске, заједно са 300 племеника на самоме почетку кандијског рата (1645-1649) у коме су историјски потврђено учествовала и херцеговачка племена на страни Млетака. Данас се на њему налази крстача, накнадно уметнута, а спомиње Спасоја Алексића-Абазовића који је страдао у Првом светском рату. Имајући у виду и ово последње, стећак војводе Павла представља и “породично наслеђе” и место “сусрета” потомака и предака, на “оном свету”. Пример овог стећка, сведочи о континуитету једног братства, на непомереном огњишту до данас, као и неке његове сакралне особености и праксу.

Схватајући да су записи на стећцима ретки, стећци Мирослава Рашковића и војводе Павла битно демистификују, бар у свом погледу, претке данашњих Рашковића и Абазовића, представљајући стећке као значајну спону између предања и историјске истине. У томе и јесте њихов циљ, успостава историјске, генеолошке и културно-уметничке вертикале, пристаниште и средиште сусрета живућих и почивших сродника. Преци и стећци, некако добијају свој отелотворени смисао. Пошћенски стећци су раритет који поседује континуитет, а то се некако највише замрачило у бурним временима.

Данас село насељавају углавном потомци братства Косовчић, гране Абазовића и Грбовића, док је део братства, грана Ђурјановића у суседном селу Дужи, које је препознатљиво по великим каменим кулама из 18-20 века.

Аутор: Ристо Старовић, мај 2015 (чланак преузет са портала ДСР "Порекло").