Да ли су се Дробњаци заиста ородили са Немањићима?

Светородна династија Немањића је владала средњовјековном Србијом више од два пуна вијека, кроз десет генерација, од 1166. па до 1371, почев од родоначелника Стефана Немање па све до Стефана Уроша V, који је био посљедњи у династији. 

Историографија свједочи да се неколико Немањића одива (одива - жена која се удала, одвојивши се од укућана из њене породице, односно братсва или племена) удаје за сусједне владаре, од којих двије у Бугарску, двије у Византију, а једна чак и за арбанашког поглавара, док су се остале жене углавном удавале за домаћу властелу широм српских и приморских земаља, али ти подаци нису остали записани, него су се чували кроз усмена народна предања.

Дробњачка предања, записана у неколико етнографских књига, говоре о томе како је чувени витез Косовског боја, знаменити дробњачки војвода Ђурјан, оженио свој старијег брата Јока-Омакала, са женом Грлицом, која је након Косовског боја остала удовица племића Стевана Мусића, сестрића кнеза Лазара. Грлица је, по општем вјеровању, била ћерка једне од немањићких одива.

Ако је истина да је наша прамајка Грлица била одива Немањића, велики број савремених потомака Дробњака Косовчића, би заиста имао поријекло по директној правој линији од светородне лозе Немањића.

Шта нам о овој фасцинантој причи, ако предања за тренутак оставимо са стране, каже сама историографија?

Прво, сасвим је могуће је да су кнегиња Милица, жена кнеза Лазара, и Грлица биле блиске родице, обје потомци најстаријег Немањиног сина Вукана (р. 1165, у. 1208, Велики жупан Рашке од 1202. до 1204. и управник у Зети од 1190. до 1208). Наиме, Студеничка и Пећка стема, настале у периоду између 1391-1392 и 1405, помињу сродство кнегиње Милице са Немањићима, док „Слово кнезу Лазару“, од патријарха Данила, настало прије 1398, спомиње да је кнегиња Милица, ћерка кнеза Вратка, потомак од славног и Светог Немање, и то, по свему судећи, преко њене мајке, а не од оца јој Вратка (М. Васиљевић 2016, стр. 81-83). Наиме, сагледавши средњовјековне изворе по хронологији њиховог настанка, М. Васиљевић закључује да сродство између Вукана и Милице постоји, иако оно у постојећим изворима није јасно видљиво (М. Васиљевић 2016, стр. 97).

Р. Старовић је мишљења да би, попут кнегиње Милице, и Грлица могла да буде потомак од Вукана. Наиме, Јелена Лазаревић Косача, ћерка кнегиње Милице, је почетком XV вијека провела око двије деценије у српском средњовјековном граду Кључу (Церница) поред Самобора, а знамо да су управо Косовчићи имали традиционално значајне историјске везе и присутност на тим просторима. Сандаљ Хранић Косача, оженивши Јелену Лазаревић 1411. постаје зет кнегиње Милице и кнеза Лазара. Звучи сасвим разумно да би у та времена и Сандаљев истакнути савезник, војвода Ђурјан, могао да ожени свог старијег брата Јока од истог владарског рода. Познато је и народно предање да је кнегиња Милица богато даривала манастир Бијелу као знак захвалности за учешће Дробњака у Косовском боју, као и да су Косовчићи-Самоборани са поносом истицали како су за славу узели свога свеца, Светог Саву, указујући на непосредну родовску везу њихове прамајке Грлице са Вукановим братом Растком Немањићем. Можда би најлогичнија претпоставка била да је Грлица потомак од Вуканове ћерке Јевросиме која је родила Никшу, а један Никшин потомак је 1649. од калуђера морачког манастира, на основу њиховог увида у древну манастирску књигу, добио писмо у којем пише да је „от лозе Немањића“ (Димитрије П. Тирол, „Казыванѣ стары Требѣшана", Београд 1842, стр. 4-5). У том случају, Грлица би била знаменити потомак од рода старих Никшића, а прабаба од Грлице и прадјед од кнегиње Милице, би били рођени сестра и брат, дјеца Вуканова и унуци Стефана Немање.

Занимљиви су помени средњовјековне цркве Грлице (Ружа Ћук, „Караванске станице у Полимљу у средњем веку“, Милешевски Записи бр. 2, Пријепоље 1996, стр. 18-19) која је могла бити у близини слива ријеке Бистрице, притоке Лима (Г. Томовић 2008, стр. 270-277), управо на мјесту гдје је била караванска станица и куда су пролазили и дробњачки трговачки каравани. Поставља се питање: Да ли је управо знаменита прамајка свих Косовчића-Омакаловића могла бити задужбинар ове цркве, што је било својствено немањићкој властели тог времена или су можда ктитори Косовчићи подигли цркву у помен на Грлицу, која им је подарила светородно потомство од Немањића, поготово имајући у виду да четири знана историјска записа спомињу цркву Грлицу између 1423. и 1430, дакле коју деценију након вјенчања Грлице и Јока-Омакала?

Грлица, ако је заиста родица од кнегиње Милице, би била тетка деспоту Стефану, Јелени Лазаревић-Косачи као и Мари Лазаревић-Бранковић, супрузи од Вука Бранковића и најстаријој ћерки кнеза Лазара и кнегиње Милице. Два записа из 1399. указују да је крајем фебруара те године властела из Дробњака била у пратњи Маре и њених синова Гргура, Ђурђа и Лазара на њиховом путу до Котора (Р. Ковијанић 1974, стр. 176-177). Слично овоме, још један догађај из периода 1402-1409 несумњиво упућује на повезаност тадашње дробњачке властеле са лозом Лазаревића (поглавље књиге Племе Дробњаци, Војвода Јунац, говори о улози војника Дробњака у чувању манастира Високи Дечани).

У та времена је било уобичајено да се династичким браковима учвршћује власт преко родбинских веза са околним великашима и владарима, а то је било својствено и Светом мученику кнезу Лазару као и његовој жени, кнегињи Милици, која га је наслиједила након његове погибије.

Предање да је Грлица потомак од Немањића по женској линији би могло бити заиста историјски утемељено.

Аутор: Александар Јакшић, август 2026